Moja Lađa

Kulturno blago na dnu reka

Na dnu beogradskih reka nalaze se tri turske galije, koje su potonule 1456. tokom otomanske opsade Beograda, trgovački brod iz 1792. kao i mađarski brod „Alkotmany” potonuo 1914.

Za zemlju bez morske obale, Srbija je vrlo bogata vrednim predmetima koji leže ispod površine njenih voda. Olupine, ruševine antičkih građevina, novčići i srednjovekovno oružje samo su neki od predmeta kulturnog nasleđa skrivenog u koritima srpskih reka.

Većina predmeta, koji datiraju od rimskih vremena do Drugog svetskog rata, rasutih duž Dunava, Save, Morave i drugih reka, poznata je arheolozima samo iz istorijskih knjiga.

Pošto je Srbija propustila priliku da dobije sredstva od Uneska da istraži rečna dna, nijedna ozbiljna podvodna ekspedicija nije u toku.

Zbog ovoga, veći deo potencijalno vrednih potonulih predmeta leži neotkriven negde duž 2000 kilometara srpskih rečnih puteva.

Nedavno su uočene različite grupe lovaca na blago kako prate trag građevinskih radova i prečešljavaju rečno dno, tražeći predmete, kako bi ih prodali na ilegalnom tržištu.

Gordana Karović, jedini ekspert za podvodnu arheologiju u Srbiji kaže da bi nacionalni registar podvodnih arheoloških nalazišta značajno unapredio situaciju.

Vlasti bi onda mogle da insistiraju da arheolozi budu prisutni tokom građevinskih radova na rekama, kao i da obavežu investitore da finansiraju arheološka istraživanja na tim lokalitetima.

Na dnu Dunava blizu Prahova, kod granice između Srbije, Rumunije i Bugarske, još se, na primer, nalazi 150 nemačkih pomorskih brodova koji su potopljeni 1944.

U jesen 1944, po rečima svedoka, dva nemačka broda potonula su blizu ušća Save u Dunav pošto su naleteli na britanske mine. Njihove olupine verovatno još leže tamo gde su potonule.

U blizini Prahova, takođe, zahvaljujući opadanju nivoa vode usled vrućina, pre nekoliko godina izronili su ostaci antičkog rimskog pristaništa.

Istoričari i arheolozi veruju da srpske reke, takođe, verovatno skrivaju potpuno očuvano tradicionalno plovilo „šajka“, koje je korišćeno u Podunavlju još od 15. veka.

Između ostalog, na dnu beogradskih reka nalaze se tri turske galije koje su potonule 1456. tokom otomanske opsade Beograda, trgovački brod iz 1792. kao i mađarski brod „Alkotmany” potonuo 1914. zbog obrušavanja miniranog mosta na reci Savi.

U odsustvu nacionalne baze podataka i organizovanih ekspedicija, do artefakata pod vodom najčešće slučajno nailaze radnici za vreme građevinskih radova na rekama ili pri eksploataciji šljunka i peska iz rečnog dna.

Na ovaj način, različite olupine su tokom godina isplivale u Savi blizu Hrtkovaca u Vojvodini, i u Dunavu blizu Petrovaradinske tvrđave. Bušilice su često udarale u ostatke istrebljenih životinja poput kostiju mamuta i bizona.

U odsustvu sistemske kontrole, ova otkrića često slučajno bivaju uništena, ili završavaju u privatnim kolekcijama umesto u muzejima.

Na taj način krši se Zakon o kulturnom nasleđu Srbije (usvojen 1994) koji sve otkrivene predmete tretira kao državnu svojinu i propisuje obavezu nalazačima da ih predaju vlastima.

Prvi pokušaj da se načini detaljna međunarodna mapa podvodnog blaga desio se 2001. godine.

Te godine Unesko je sačinio Konvenciju o zaštiti podvodnog kulturnog blaga.

Srbija nije nikada ratifikovala Uneskovu konvenciju. U Ministarstvu kulture kažu da nije bilo potrebe za tim jer je „samo nekoliko zemalja koje nemaju more ratifikovalo ovaj dokument“.

Ministarstvo je takođe tvrdilo da druga ministarstva „imaju nadležnost nad ovim sektorom“.

Gordana Karović, koja je delegirana da predstavlja Srbiju na međunarodnoj konferenciji o konvenciji Uneska 2009. godine, kaže:

„Ako tačno znate gde se nalazi podvodno nasleđe, možete ga zaštititi dok arheolozi ne otpočnu sa kopanjem“.

Karović je takođe rekla da bi Srbija, da je ratifikovala konvenciju, verovatno dobila novac od Uneska pomoću koga bi mogla da pokrije trošak unajmljivanja ronilaca da istraže rečno dno.

„Ministarstvo unutrašnjih poslova, kao i ministarstva za prostorno planiranje, odbranu, lokalnu samoupravu, imaju nadležnost nad podvodnim i rečnim poslovima”, piše u odgovoru Ministarstva kulture.

Pre deset godina Gordana Karović je predvodila jedino podvodno istraživanje koje je organizovano u Srbiji.

Ministarstvo kulture je 2003. godine finansiralo njeno proučavanje ostataka monumentalnog mosta cara Trajana u Dunavu, blizu srpsko-rumunske granice u Kladovu.

„Most koji je dugačak 1158 metara bio je najveći u antičkom svetu“, objasnila je.

Iako je skeniranje srušene građevine završeno 2004. godine i pronađeni su stubovi mosta na rečnom dnu, nije bilo daljeg ulaganja države. Projekat je zaustavljen 2005. godine.

Zbog ovoga su Karović i njene kolege formirali udruženje građana „Aqua etarchaelogia”, prvo i jedino svoje vrste, sa ciljem da prikupi informacije o srpskom podvodnom nasleđu.

Ova organizacija je podnela aplikaciju na konkurs Ministarstva kulture, tražeći oko 20.000 evra za istraživanje dvadesetak lokacija.

Ministarstvo ih je odbilo. „Odgovorili su da po zakonu samo državne institucije mogu da sprovode iskopavanja, a ne nevladine organizacije“, prisetila se.

„Ali mi nismo želeli da kopamo, samo da plivamo pod vodom i istražujemo“, dodala je Karović.

Njihova namera je delimično realizovana 2010. godine kada je „Aqua etarchaelogia” objavila mapu „Potopljeni brodovi beogradskog akvatorijuma“, zasnovanu uglavnom na istorijskoj literaturi.

Izvor: www.politika.rs

• < Prev
• Next >