Moja Lađa

Mreža kanala spas od poplava

Osnovni smisao uređenja vodenih puteva nisu samo transport ili šetnja turista, nego organizovano upravljanje rekama da bi se sprečile katastrofe, poput ove koja nas je zadesila prošlog vikenda

Holanđani nemaju poplave iako se gotovo četvrtina teritorije Holandije nalazi ispod nivoa mora. A mi, da li ćemo stalno strepeti od svake kapi kiše? Koliko je potrebno da se narod oporavi od posledica naleta reka koje su krenule nekim svojim putevima? Šta ako se sutra dogodi novi veliki talas? Hoće li nam ova katastrofalna situacija konačno biti za nauk?

Pitanje rađa pitanje, a odgovor je, čini se, samo jedan. Trebalo bi samo otići u Holandiju i uveriti se kako je čovek od „besnog” Severnog mora uspeo da preotme parče zemlje i stvori celu jednu državu. Svoje stanište Holanđani brane sistemom kanala (po poslednjim procenama, ukupna dužina plovnih puteva je čak 5.046 kilometara), koji se po izgledu i značaju mogu uporediti s mrežom krvnih sudova. Da nije tih kanala, koji na kraju imaju pumpne stanice pomoću kojih se voda ispumpava direktno u more, jedan od lepših kutaka na planeti pretvorio bi se u morsko dno.

Međutim, kada pogledamo obrađena polja u ravnici, nama se čini da je to normalno i uobičajeno. Retko pomislimo na činjenicu da se milion hektara Vojvodine takođe nalazi ispod nivoa velikih voda u rekama koje kroz nju protiču.

Kako se radilo nekada…

Inženjer Nikola Mirkov, idejni tvorac hidrosistema Dunav–Tisa–Dunav, govorio je da bi se trebalo roditi, odrasti i živeti u ovoj beskrajnoj niziji, to znači do srži osetiti jade s vodom i muke bez vode, da bi se mogla shvatiti ta večna borba i čežnja za njom. Ako su godine vlažne – stižu opasnost i nesreća, ako je godina sušna, nevolja je još veća.

I, zaista, izgradnjom hidrosistema Dunav–Tisa–Dunav postignuto je kompleksno i višenamensko uređenje voda u Vojvodini. Međutim, malo je poznato da je veći deo tog sistema izgradila Jugoslavija, a ne Austrougarska i Franja Josif, kako se nameće priča. Oni jesu započeli (njihov udeo je oko 25 odsto), ali veći deo projekta nastao je kao plod širokodosežnog izučavanja režima voda u Vojvodini Nikole Mirkova, koji je 1947. godine izložio ideju o gradnji hidrosistema Dunav–Tisa–Dunav.

O tome je, najpre, informisana ondašnja Narodna skupština AP Vojvodine, prilikom majskog zasedanja, zatim je iste godine Narodna skupština Republike Srbije prihvatila ovu ideju i unela u svoj Petogodišnji plan razvitka narodne privrede. Za realizaciju usvojenog poduhvata predviđeno je tadašnjih 4,5 milijardi dinara. Već početkom septembra 1947. godine uredbom Vlade NR Srbije osnovana je i Direkcija za izgradnju Velikog kanala Dunav–Tisa–Dunav, koja je imala zadatak da u nepunih pet godina realizuje usvojenu koncepciju.

Decembra 1947. godine, saradnjom stručnjaka Direkcije i inženjera Mirkova, izrađen je Osnovni projekat Velikog kanala Dunav–Tisa–Dunav, a početkom 1948. godine počela je izrada Generalnog projekta. Nosioci ovog rada bili su inženjeri Direkcije Žarko Šuput, Dimitrije Milovanov i Milenko Radonić.

Prateći stručnu literaturu, Nikola Mirkov je stalno bio u toku s aktuelnostima u hidrogradnji. Zalagao se da najnovija dostignuća budu primenjena i u Vojvodini. Za zalivne sisteme predložio je podzemne betonske cevovode, kao u Kaliforniji, kao i tehničku saradnju s Italijom i Francuskom, zemljama koje su imale značajna iskustva u izgradnji i eksploataciji irigacionih sistema u Alžiru i Tunisu. Razmišljao je o mogućnostima međunarodnog finansiranja kanala Dunav–Tisa–Dunav, pa je krajem 1955. godine preporučio da se u rad uključi grupa eksperata koja je proučavala modele finansiranja privrednog razvoja južne Evrope (Jugoslavija, Italija, Grčka i Turska).

Nikola Mirkov je insistirao da se što pre započne s radovima na terenu, koji bi se izvodili paralelno s istraživačkim i projektnim aktivnostima. Tako je rad na planu za gradnju trajao čitavu deceniju, dok je sam hidrosistem – (koji čine mreža kanala dužine 649 kilometara, od kojih je 600 kilometara plovno, brana na Tisi kod Novog Bečeja, 25 ustava, 16 prevodnica i pet crpnih stanica – građen od 1957. do 1977. godine, kada je okončan puštanjem u rad brane na Tisi. Tek tada je Vojvodina postala žitnica. Do tada je bila bara. Ali, to neće niko da prizna. Nažalost, Nikola Mirkov nije dočekao da vidi završetak svog najvećeg projekta.

... a kako bi moglo sada...

Nautičar Krsta Pašković iz udruženja „Dunavski propeler” smatra da bi po sličnom principu u celoj Srbiji trebalo napraviti sistem reka i kanala. Jer, osnovni smisao uređenja vodenih puteva nisu samo transport i turizam, nego organizovano upravljanje rekama da ne bi došlo do katastrofa, kao što su poplave, klizišta i gubici ljudskih života.

– Lično sam video vodene puteve Engleske, Francuske, Kanade, Amerike, Nemačke, Belgije, Holandije i drugih razvijenih zemalja. U većini tih država vodeni putevi i vodeni resursi su pod posebnim nadzorom i kontrolom vojske, jer su od strateškog značaja. Kod nas možda nešto i može da se uradi, kao što je, recimo, hidrosistem Dunav–Tisa–Dunav u Vojvodini, ali onda od održavanja – ni traga ni glasa. A sve što su stvorile mnoge generacije kroz vekove, jedna generacija može da upropasti ako prestane da osmišljeno deluje na održavanje i dalje unapređenje vodenog režima – ističe Pašković, dodajući da je još jedna nelogičnost to što svuda gde se vodi briga o vodenim putevima najvažniju ulogu, pored države, imaju udruženja amatera. Kod nas je obrnuto.

Krsta kaže da nikada neće zaboraviti da je, još 1990. godine, Aleksandar Aca Veljković, tadašnji direktor instituta „Jovan Cvijić”, rekao da „Srbi treba da shvate da Srbija neće biti država dok se ne uredi Moravski sliv, jer Morava je kičma Srbije. Do tada će stalno imati poplave, poplave i poplave. Ako neko i predloži rešenje, njih deset će, kako je govorio, oponirati i političari će ga, idući linijom manjeg otpora, odložiti u fioku.

– Strukovni tim iz Kine, koji se borio da izgradi kanal Dunav–Morava–Vardar, do Egejskog mora, uradio je elaborat i tvrdi da bi takav kanal finansijski bio opravdan i prihvatljiv. I ja sam zagovornik te ideje, govorio sam o tome i na Svetskoj konferenciji o rekama i kanalima u Tuluzu, jer smatram da bismo uređenjem Morave dobili uređenu Srbiju. Ali, izgleda da ovde nema dovoljno znanja ili volje, a možda nedostaje oboje, pa se ispred interesa celokupnog našeg naroda stavlja nečija sujeta – kritikuje Krsta Pašković, ne prihvatajući izgovore da Morava nema dovoljno vode.

I Milan Bačević, donedavni ministar prirodnih resursa, rudarstva i prostornog planiranja, isticao je da bi izgradnja ovog kanala bila dobar potez a i njegova želja. Međutim, kada je o tome govorio, malo ko ga ozbiljno shvatao, čak je nailazio i na razne neprijatnosti i podsmehe.

Po rečima bivšeg ministra, plovni kanal Dunav–Morava–Vardar mogao je da bude najveći strateški projekat države, a prokopavanjem ovog kanala Srbija bi jednim udarcem rešila dva problema – suše i poplave. Kako je svojevremeno objasnio našem novinaru u intervjuu za „Politiku”, po njegovoj proceni na taj način bi od plavljenja bilo zaštićeno oko 80.000 hektara najkvalitetnijeg obradivog zemljišta, a isto toliko bi se u sušnom periodu navodnjavalo poprečnim kanalima. Poljoprivredna proizvodnja bila bi utrostručena, radilo bi do sedam hidroelektrana snage između 300 i 400 megavati električne struje, a put do Soluna bio bi kraći za 1.200 kilometara.

Bačević je bio svestan da je reč o velikom poslu za koji je potrebna ozbiljna priprema, ali da sredstva za ovu investiciju nisu 10 i 15 milijardi evra, kako se spekulisalo, pri čemu je predlagao strateško partnerstvo ili koncesiju, kredite nikako. Po njegovoj proceni, prva etapa radova realno bi mogla da bude završena u roku od pet, a kompletan posao za sedam do osam godina. Sve je u vezi s ovim projektom i objašnjenjima nekadašnjeg ministra ostalo je samo priča.

... kad projekat već postoji

Ipak, nije samo Bačević bio zagovornik sistema kanala u Srbiji. Ostalo je zabeleženo i da je u svom izveštaju, dr Miodrag Božinović, profesor u penziji Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, pisao je da je u periodu od 1993. do 1996. godine u Institutu za vodoprivredu „Jaroslav Černi” u Beogradu izrađena, revidirana i predata naručiocu Vodoprivredna osnova Republike Srbije. Međutim, taj bazni planski vodoprivredni dokument, kako on navodi, nije zvanično usvojen. Jedan od najčešće navođenih razloga bio je nedostatak novca, mada je profesor sumnjao da se nije svideo tadašnjim vlastima. No, kada bi se, na primer, posle neke poplave sračunala nastala šteta, pokazalo se da je neuporedivo veća od para koje bi se utrošile za izgradnju odgovarajućeg sistema zaštite od poplava.

Da se ovakve stvari ne bi i ubuduće dešavale i da bi se krenulo u rešavanje nagomilanih vodoprivrednih problema, profesor je još tada govorio da bi nova vlast trebalo detaljno da pregleda i eventualno dopuni ili koriguje izrađenu Vodoprivrednu osnovu. Tek posle toga nadležni bi, zajedno sa stručnjacima u ovoj oblasti, i uz božju pomoć, mogli nešto učiniti za našu vodoprivredu. Pri tom bi bilo najvažnije da se oceni koliko bi odmah trebalo izdvojiti sredstava, ne za budući razvoj, već samo za najnužnije saniranje i održavanje postojećih vitalnih vodoprivrednih objekata i sistema. A za kasnije, videćemo.

Da smo počeli na vreme

Holanđani su postali svetski lideri u vodoprivredi i vodenom inženjeringu. Zahvaljujući svom trudu, znanju i dostignuću, izgradili su prelepu zemlju. To ne znači da se ova zemlja i danas ne bori sa vodom. Još traju radovi, stalno dograđuju i ulažu, jer je to pitanje od nacionalnog interesa.

Najveća i najduža brana izgrađena je 1932. godine. Na polovini te brane i auto-puta koji tuda prolazi, nalazi se izložba koja prikazuje kako se brana gradila u ono vreme. Postoje zapisi da je tada svaki Holanđanin prosečno jeo jedan krompir dnevno, samo da bi napravili tu branu. Južnu Holandiju je 1953. godine zadesila velika poplava. Više od 1.800 ljudi izgubilo je život i tada je Holandija uložila još mnogo novca u izgradnju čitavog sistema brana i mostova koji će u toj regiji štiti zemlju od poplava. Taj nemili događaj podstakao ih je da uvedu obaveznu obuku plivanja za svu decu, još pre nego što pođu u školu, kako bi mogli da se spasavaju u slučaju eventualnih novih poplava, a svako u kući ima i prsluk za spasavanje.

Kako bismo mi mogli da krenemo stopama Holanđana? Krsta Pašković iz udruženja „Dunavski propeler” još od devedesetih godina prošlog veka predlaže da svaka opština i svaka mesna zajednica, po direktivi, svake godine uredi sto metara na levoj i sto metara na desnoj obali reke i kanala. Da smo tada počeli, Pašković je siguran da bismo danas imali potpuno drugačiju sliku.

Gde je svet, a gde smo mi

Kanal Iri se smatra najuspešnijim projektom u Severnoj Americi. Bio je put ka uspehu i prosperitetu američke unutrašnjosti jer je inicirao „eksploziju” gradnje drugih kanala u SAD, a gradovi duž njih doživeli su ekonomski procvat. Dugačak od 672,5 kilometara, kanal Iri je bio prva vodena veza između atlanske i morske obale i Velikih jezera. Izgradnja je počela 1815, a završena je 1825. godine. Kanal je prolazio kroz šume, stenovite litice i močvare. Svi brdoviti tereni savladani su sa 83 prevodnice.

Sistem kanala u Kanadi takođe predstavlja fantastičan konstruktorski poduhvat. Povezani su reke i jezera, zaobiđeni brzaci, izgrađene brane, hidroelektrane, prevodnice, marine, parkovi... i sve je stavljeno u funkciju održivog razvoja.

I Kanal di Midi, izgrađen u 17. veku, delo je dostojno života. Tvorca kanala Pjer Pol Rikea Francuzi s pravom veličaju kao kralja. Kanal, koji se nalazi na jugu Francuske, povezuje Atlantik sa Sredozemnim morem, a dugačak je 360 kilometara i počinje od grada Tuluza. Način na koji su građevine stopljene s okolinom, ovo tehničko dostignuće učinio je umetničkim delom za sva vremena. Pre trista i više godina kanal je služio samo za transport i trgovinu, a sada je pretvoren u jednu od najatraktivnijih turističkih ponuda Francuske. Zašto i naše reke i kanali ne bi izgledali tako, pita se Pašković. Možda će filmovi „Tužna Morava” i „Tužna Srbija”, koautora Slavoljuba Pešića i Ilije Stankovića, pokrenuti pitanje očuvanja životne sredine u Srbiji na pravi način. U ovom ključnom momentu, kada smo konačno ukazali na probleme koji se tiču svih nas, i kada su i drugi čuli naš vapaj, moramo nastaviti dalje, ali sa mnogo više brige o svemu što nas okružuje, poručuje Pešić.

Izvor: www.politika.rs

• < Prev
• Next >