Moja Lađa

Alasa na Dunavu i Savi sve manje: Ribu nema ko da kupi

U ribu se ide u sumrak. Čim padne noć, mreže su spremne, i čamac zabruji u pohodu na dunavske ribe. U šest ujutro ribari stižu na beogradske pijace. Smuđ, šaran, kečiga, deverika, tolstolobik završe ili u restoranu ili na tezgama.

Sirotinja
- Ribarim već 14 godina i ne mogu više, zima, hladno, krive se prsti, a ne isplati se za te pare. Samo godišnja dozvola za alase je od 50.000 do 100.000 dinara, zavisi od poteza - kaže Vladimir Pešić, alas iz Pančeva, koji svake noći sa Renatom Grbićem ribari na potezu od Brankovog mosta do Pančeva.

- Onda tu imaš i druge troškove: tehnički pregled čamca, registracija, samo oprema košta 2.000 evra, pa zakup radnje na pijaci, ostane ti samo za preživljavanje. Za noć mogu da ulovim od 100 do 150 kg ribe, ali džabe ti je kad nema kome da je prodam. Da nema restorana, ne bi bilo ni alasa.
Nekad je bilo više i ribara, i ribe i kupaca. Dnevno je alas mogao da proda 20 kg, a danas se na celoj pijaci ne proda toliko.

- Siromašna država, sirotinja je i narod. Smuđ košta 1.000 dinara, som 600, to ne može da plati onaj koji radi za 20.000 dinara. Nekad su se na Zemunskoj pijaci dnevno prodavale samo babuške po 300-400 kg, a sada ni 30 kg na dan. I restorani imaju preveliku prodaju, pa nas ucenjuju. Gazda proda ribu, zaradi, a onda treba da molim da mi plati ono što sam ja zaradio - vajka se Vladimir.

On u ribu ide sam, jer je alas samo tako svoj gazda. Postoje i ribarska udruženja, ali tamo se ide samo zbog politike, a iza nje uvek čuči korist.

Tamiš opustošili
Postoji i ribarska mafija, oni počiste reke naoružani strujom.

- Nekad se riba omamljivala konopljom, devedesetih se morila gasom, a sad je popularna struja. Ima dosta strujaša, napredovala je tehnologija i ne može im niko ništa. Bace onaj aparat u vodu i pobiju ili unakaze svu ribu, ako naleti jato, strujaši mogu da izvuku tonu ribe. Nešto ribe preživi, ali ona više ne može nikad da se mresti, ošteti je struja. Strujaš može da da ribu pošto hoće, a restorani kupuju na crno.

Tamiš je najviše nastradao, zato sad tamo može samo da se peca, a mreže su zabranjene. Mada, ribočuvari im ne mogu ništa, mogu samo da ih uslikaju, pa tek onda da ih pohapse. Ribokradice najčešće idu na Tamiš, jer je manja voda, pa jednom mrežom izvuku ribu od jedne do druge obale - objašnjava Vladimir.

- Ako vlasnik ribnjaka i iznajmi čuvara, da mu 30.000 ili 40.000 dinara platu, on će uvek da pusti strujaša koji mu za jedan dan plati 500 evra.

Kuke na Adi
Na Adi Ciganliji krivolovci koriste kuke koje vuku po dnu, pa iskasape ribe. Tako love tolstolobika. I u ribarstvu je kako se ko snađe, kao i u politici. Ko više dohvati.

Danas u Beogradu na Dunavu ribari šest, sedam alasa, isto toliko i na Savi. Od ribarenja su odustali mnogi, skupa oprema, skupa dozvola, a džabe i veliki ulov, kad ne može da se proda.

- Ovde država sve prodade što ima. Evo i seljak plače za njivom, uzeše njemu i dadoše strancu. Žene dođu na pijacu i kažu: "Daj mi jednu belu ribu ili jednu šniclu". Bela riba najjeftinija, 200 dinara. Som i šaran se nikad ranije nisu prodavali na šnicle kao sad. Sirotinja - veli Vladimir...

Šarana za pivo
Zoran Stanković Kiza je nekad ribario na Savi, sad je ostario, pa ribu uglavnom čisti i prodaje.
- U Srbiji većina ne zna ni da uđe u čamac, a mnogi ribari ne znaju šta je riba baš iz porodice grgeča. Dok se Đerdap nije izgradio, ovde je bilo i moruna, jegulja... Težak je današnji život, naročito ribara. Došla neka baka za Svetog Nikolu i traži šarana za 150 dinara: "Sine, slava mi, a nemam više, daj nekog malog". I šta ću, dam joj malog šarana, a ona meni kupila jedno pivo pride, kaže, nije imala više - priča Kiza.

• < Prev
• Next >