Moja Lađa

Šajke, Šajkaši, Šajkaški bataljon

Šajke su bile građene od drveta, znatne dužine, male širine i dubine, sa oštrim gvozdenim kljunom. Pokretane su pomoću vesala i jedara, a po potrebi i ljudskom ili konjskom snagom. Bile su tako naoružane i opremljene i sa takvom posadom da su se koristile za borbu na blizinu i na daljinu, kao i za napad i odbranu. Na prednjem kraju, kljunu nalazio se top a na zadnjem su bili krmanoš i zapovednik.

Zavisno od veličine postojale su duple šajke, cele šajke, polušajke i četvrt šajke. Imale su obično posadu od 30-40 ljudi.
Primera radi: Cela šajka je bila dugačka oko 24 metara a široka svega oko 2,20 m. Gaz je bio oko jedan metar. Imala je po dva topa od jedne funte (đule od oko ½ kg) na kljunu i krmi.

Prve šajke sagrađene su u Gmundenu. Uzoni primerci poboljšanih šajki izrađeni su u Klosternojburgu i bile su znatno lakše. Zahvaljujući pridodatim jedrima postale su pokretljivije i sa većim manevarskim sposobnostima. Za vreme postojanja Šajkaške flotile uvek su preduzimane mere da se plovila poboljšavju.
Početkom XIX veka utvrđen je sledeći sastav Šajkaške flotile: jedna dupla, četiri cele, 12 polušajki i 14 patrolnih četvrtšajki, te prateći brodovi za municiju, rekvizite, ranjenike i bolesnike, krčmu i kantinu. (Prema Enciklopediji Novog Sada).

Šajkaški bataljon osnovan je 1763. godine, a ukinut 1872. godine.
Šajkaški bataljon je bio značajna snaga rečne flote Habsburške monarhije. Ime mu je nastalo od reči „šajka“ kako su zvali čamac, a vojnici na šajkama zvali su se Šajkaši, dok su sva naselja koja su pripadala ovoj vojnoupravnoj organizaciji smeštena uglavnom u trouglu između Dunava, Tise i Rimskih šančeva svrstavana u Šajkaški bataljon.
Šajkaši su postojali mnogo pre formiranja Šajkaškog bataljona.
U austrijsko-turskim ratovima od kraja XVII veka rečna flota je za obe strane imala važnu ulogu. Kada je beogradskim mirom 1739. godine granica između Austrije i Turske pomerena na Savu i Dunav, ukazala se potreba da se i u mirnodopskom periodu organizuje stalna patrolna služba kako bi se onemogućili povremeni pljačkaški upadi Turaka na Austrijsku teritoriju. Austrijanci su bili takođe primorani da pojačaju sanitarni kordon da bi se iz Turske širila kuga koja se u nekoliko mahova pojavljivala i u pograničnim mestima ostavljala pravu pustoš. Bilo je takođe potrebno raditi na sprečavanju krijumčarenja robe, kao i suzbijanja razbojništva koje je bilo prisutno sa obe strane granice ugrožavajući nezaštićeno stanovništvo.
Pomeranjem granice na jug pristupilo se organizovanju novog graničnog pojasa pri ušću Tise u Dunav blizu nove austro-turske granice. U međuvremenu je došlo do rasformiranja Šajkaške flote na gornjem Dunavu u Đeru, Komoranu i Ostragonu.
Carica Marija Terezija je 15. jula donela odluku 1763 o formiranju Šajkaškog bataljona, u koji su odmah ušli Titel, Lok, Mošorin, Gardinovci, Vilovo i Žabalj. Titel je određen za sedište, a major Teodor fon Stanisavljević je postavljen za prvog komandanta Šajkaškog bataljona.

Od navedenih mesta tada se moglo organizovati tri kompanije (čete) sa dvanaest šajki, što se pokazalo kao nedovoljno za predviđene zadatke. Već 1769. godine u sastav Bataljona uključeni su još Čurug, Kać, Gornji i Donji Kovilj, Sentivan (Šajkaš) i Gospođinci. Odmah po osnivanju Đurđevo 1799. godine, a Nadalj 1801. godine, priključeni su ovoj vojnoj formaciji.
U tom sastavu Šajkaški bataljon je ostao sve do svog rasformiranja 1872. godine. Tako ga je početkom XIX veka sačinjavalo 14 navedenih mesta. U to vreme raspolagao je sa 30 šajki različite veličine, a Šajkaši su bili raspoređeni u šest kompanija. Takođe, mogao je da opremi i dve rezervne i dve defanzivne čete.
Ubrzo posle osnivanja Bataljona donet je (1764) Regulament (pravilnik, ustrojstvo) po kojem su Šajkaši, prema carevom nahođenju, bili obavezni na vršenje vojne službe u ratu i miru, na kopnu i vodi, da se brinu o opštoj bezbednosti na Dunavu, Tisi i Savi, da gone razbojnike, da sprečavaju krijumčarenje robe i novca preko reka, da čuvaju sanitarni kordon i osiguravaju bezbednu plovidbu brodova na pomenutim rekama.
Svakog proleća Šajkaši su iz svih mesta Bataljona dolazili u Titel na jednonedeljnu pešačku obuku i na dvanaestodnevni „egzercir na vodi”. Tokom zime, nedeljom i praznikom, obavljane su pešadijske vežbe, a tokom leta, u iste dane, izvođene su vežbe na vodi.

Vojnici Šajkaške učestvovali su u brojnom ratovima koje je Austrija vodila protiv svojih neprijatelja. Prvi put učestvovali su u ratu za bavarsko nasleđe (1778 – 1779). U ratovima protiv Francuske (1792 – 1815), u doba Napoleonovih ratova, Šajkaši su se borili na bojištima Holandije, Nemačke, Italije, Poljske i Francuske. Većinom su bili pontonjeri ili pešadinci. Kao Šajkaši na brodovima hrabro su se borili na Rajni u Nemačkoj (1795). Još više su se isticali u opsadama prema turskoj granici. Kada je otkriveno da turski trgovci kradom odvode ljude iz Srema u Tursku, Šajkaši su to sprečavali patrolnom službom od Surduka do Zemuna. Istakli su se i u austrijsko – turskom ratu krajem XVIII veka, naročito pri osvajanju Beograda (1789).
Prava i dužnosti Šajkaša bila su određena Osnovnim graničarskim zakonom od 1807. godine. Odnosi u Granici bili su zasnovani na vojno-feudalnom sistemu i postojanju porodičnih zadruga. Vojna vlast je kontrolisala sve vidove života graničara, koji su bili obavezni da plaćaju porez na zemlju i besplatno obavljaju razne carske, seoske i razne druge rabote (kuluk), kao i da snose teret ratne i kordonske službe. Graničari su imali pravo na korišćenje šuma, pašnjaka i druge pogodnosti, ali je lična i imovinska sloboda bila dosta skučena. Telesne i smrtne kazne izazivale su veliki strah, a razne zloupotrebe oficira pogoršavale su život graničara.

Šajkaški bataljon je skoro sa svih strana bio opkoljen vodom: Franjinim kanalom (Kanal Dunav – Tisa krak Srbobran - Bečej), Dunavom i Tisom, a presecale su ga i močvare, što je bitno uticalo na način života ljudi. Voda im je donosila blagodeti, ali i nevolje kada poplavi plodnu zemlju za koju su šajkaši bili duboko vezani kao poljoprivrednici, iako je vlast na njih najviše računala kao ratnike. Pri redovnom vodostaju i u mirnodopskim uslovima Šajkaši su obrađivali plodnu zemlju. Zbog neutvrđenih obala, Dunav i Tisa su se češće izlivali. Posle povlačenja vode ostajale su mnogobrojne bare i ritovi obrasli trskom i šašom, a na uzdignutijim delovima ritova, takozvanim „gredama“, bilo je sočne trave za pašu i dosta vrbovog drveta za ogrev.

Oko trećinu površine Šajkaškog bataljona činili su ritovi. Kako je i stočarstvo bila značajna privredna grana, između pojedinih šajkaških opština godinama je vođena borba oko ritske zemlje koja, sticajem niza okolnosti, nije bila podeljena prema veličini opština, niti se uvek vodilo računa o njenoj udaljenosti od sela. Ritovi su smatrani državnom svojinom, ali su opštine smatrale da njima pripadaju i besplatno su ih koristile kao pašnjake, senokose, za seču šume, trske i drveta za ogrev, a isušene površine kao oranice.

Da bi zaštitili zemlju od čestih poplava, Šajkaši su podizali dolme (nasipe) koje su istovremeno služile i kao putevi. Kada su ritovi bili isparcelisani na pojedine opštine, pristupilo se daljoj meliorizaciji zemljišta kopanjem manjih odvodnih kanala. Isušene površine pretvarane su u oranice. Podizanje dolmi, kopanje kanala i postavljanje mnogobrojnih propusnih mostova, zahtevalo je mnogo novca i rada. Uz velike žrtve Šajkaši su godinama ulagali u jedno i drugo, ali je vodena stihija često ugrožavala, a ponekad i uništavala njihovu muku. Šajkaši, hrabri ratnici, pokazali su čudesnu istrajnost i kao zemljoradnici obnavljajući posle svake poplave podlokane dolme, kanale zasute muljem i oštećene mostove.
U Tisi, Dunavu, Franjinom kanalu, Jegričkoj bari i drugim dubljim barama bilo je dosta ribe, tako da su se Šajkaši bavili i ribarstvom, ali bogatstvo vodom slabo je korišćeno za postavljanje vodenica. Radije su podizali suvače, svakako zato što su bile jeftinije, što nisu bile izložene ćudima vode i što se na njih plaćao mnogo manji porez nego na vodenice.

Početkom XIX veka u Šajkaškom bataljonu počelo se brže razvijati zanatstvo, posebno zanati neophodni za vojnike i zemljoradnike. Dok su se Srbi uglavnom bavili svojim starim zanatima i bili abadžije, ćurčije, opančari, sapundžije, kazandžije i slično, Nemci su uglavnom bili tesari, kolari, kovači, užari, zidari, puškari itd. Vremenom će se u svakom šajkaškom mestu otvarati mesare i krčme, a u većini mesta i svratišta za smeštaj putnika.
Trgovina u Bataljonu nije bila razvijena, ali ni sasvim zapostavljena. U prvoj polovini XIX veka trgovalo se poljoprivrednim, zanatskim, a vrlo slabo i industrijskim proizvodima. Šajkaši su proizvodili žitarice, kudelju, vunu, vosak, med, mast, sapun, gajili su stoku i sve to prodavali na pijaci u Titelu, Žablju, Čurugu i Novom Sadu. Naročito je bio poznat Žabalj kao trgovačko mesto u kojem su se održavala tri vašara godišnje. Na tim vašarima prodavala se raznovrsna roba, ali posebno su bili poznati po stočnim trgovcima.
Dućana je bilo u svakom šajkaškom mestu i u njima se prodavala manufakturna i razna mešovita roba koja je donošena iz Novog Sada, Pešte, Beča i Brna.

• < Prev
• Next >