Moja Lađa

RMS Titanik

RMS Titanik (engl. Royal Mail Ship "Titanic") (poznat i kao SS Titanik) bio je drugi od tri putnička broda, koji je trebalo da dominiraju prekookeanskim putničkim saobraćajem.

Bio je vlasništvo kompanije Vajt Star Lajn, a izgrađen je na brodogradilištu Narland i Volf. Titanik je bio najveći putnički brod na svetu u to doba. U toku prvog putovanja, Titanik je udario o ledeni breg u nedelju, u 23:40 (brodsko vreme), 14. aprila 1912. godine. Potonuo je dva sata i četrdeset minuta kasnije, u 02:20.

U tragediji je smrtno stradalo preko 1.517 ljudi, što je jedna od najvećih pomorskih katastrofa za vreme mira, te je tim i široko poznata. Titanik je koristio najnapredniju tehnologiju, dostupnu u to doba. Za Titanik se verovalo da je nepotopiv. Bio je to veliki šok za ljude, jer je Titanik, uprkos naprednoj tehnologiji i iskusnoj posadi, na kraju ipak potonuo uz velika ljudska stradanja. Tačan broj žrtava je nepoznat zato što je kompletan spisak putnika i posade izgubljen.

Dva sata nakon što je Titanik potonuo, RMS Karpatija je došla na mesto nesreće i počela sa spasavanjem preživelih u toku nekoliko narednih časova. U 08:50 časova, Karpatija je zaplovila put Njujorka gde je pristigla 18. aprila 1912. godine.
Olupine broda su 1985. godine pronašli Žan-Luis Mihel i Robert Balard.

Potonuće

13:45 - Upozorenja o ledenim bregovima

U subotu veče, 14. aprila, temperatura se spustila blizu nule, a okean je bio veoma miran. Drugi oficir Čarls Lajtoler kasnije je napisao da je to veče "more bilo kao staklo“. Nije bilo mesečine, ali je nebo bilo vedro. Kapetan Edvard Smit, verovatno zbog upozorenja o ledenim bregovima, koji su primljeni proteklih dana, promenio je kurs Titanika za oko 18 kilometara južno u odnosu na uobičajnu maršrutu broda. Te subote u 13:45, poruka sa parobroda SS Amerika upozoravala je na velike sante leda južno od Titanikove rute, ali je upozorenje bilo upućeno u USN hidrografsku kancelariju i nije nikada dostavljeno kabini broda. Upozorenja su stizala tokom celog dana, ali su bila uobičajena za to doba godine. Kasnije te večeri, oko 21:30, telegrafski operateri Džek Filips i Harold Brajd primili su još jedan izveštaj o brojnim, velikim ledenim bregovima, ovoga puta sa broda Mesaba, ali ni ovaj izveštaj nije stigao do kabine. Iako su upozorenja i dalje pristizala, nije bilo operativnih ili bezbednosnih razloga da brod promeni kurs. Titanik je imao tri grupe po dva osmatrača koji su se menjali na svaka dva sata, i bilo koje druge večeri skoro je izvesno da bi videli ledeni breg na vreme. Ipak, u noći 14. aprila poklopilo se nekoliko fatalnih faktora: bez meseca i vetra, uz tamnu stranu brega koja je bila okrenuta prema brodu, osmatrači su bili bespomoćni. Da su ugledali santu desetak sekundi ranije, ili čak kasnije, nesreća bi verovatno bila izbegnuta. Čak i da je brod udario direktno u ledeni breg, pretpostavlja se da ne bi potonuo. Ali, kao što je Lajtoler rekao pred američkim istražiteljima, "te večeri je sve bilo protiv nas“.

23:39 - "Ledeni breg, pravo napred!"

U 23:39, ploveći južno od Njufaundlenda, osmatrači Frederik Flit i Reginald Li ugledali su veliki ledeni breg pravo ispred broda. Flit je tri puta pozvonio brodskim zvonom i telefonirao u kabinu. Šesti oficir Mudi se javio.
Flit: Jeste li tu!?
Mudi: Da, šta vidite?
Flit: Ledeni breg, pravo napred!
Mudi: Hvala vam.
Mudi je istog trenutka obavestio prvog oficira Murdoka o pozivu. Murdok (koji je u tom trenutku već video breg) naredio je potpuni zaokret nalevo, punom brzinom unazad, što je promenilo pravac u kom su motori okretali spoljašnje propelere (turbine koje su pokretale centralni propeler nisu mogle da promene pravac). Desna strana broda sudarila se sa bregom 37 sekundi nakon što je breg primećen, cepajući brodsko korito na nekoliko mesta i potiskujući zakivke ispod nivoa vode, praveći ukupno šest pukotina u prvih pet vodootpornih odeljaka. Peti odeljak pritom je oštećen za svega četiri metra. Nakon sudara, Murdok je naredio okretanje kormila krajnje udesno, što je zanelo Titanik tako da je krma zaobišla santu. Vodootporna vrata koje dele pregrade u potpalublju odmah su spuštena, ali je voda počela da puni prvih pet odeljaka - jedan više nego što je Titanik mogao da izdrži na vodi. Kapetan Smit, iznenađen jačinom udara, dotrčao je u kabinu i naredio da se "sve ugasi“. Nakon inspekcije koju su izvršili brodski stolar Dž. Hatčinson i konstruktor Titanika Tomas Endruz, bilo je jasno da će brod potonuti. U 00:30, oko 50 minuta nakon sudara, Kapetan Smit je naredio da se čamci za spasavanje pripreme za ukrcavanje. 15 minuta kasnije četvrti oficir Jozef Bokshol ispalio je prvu raketu za pomoć.

00:45 - Spušten prvi čamac za spasavanje

Prvi čamac za spasavanje, broj 7, spušten je sa desne strane broda nešto posle 00:45, sa svega 28 ljudi, iako je mogao da primi 65. Titanik je imao 20 čamaca za spasavanje sa ukupnim kapacitetom od 1.178 ljudi. Smatra se da je na brodu te večeri nalazilo 2.227 putnika i članova posade mada tačan broj putnika na brodu nije poznat ni danas.

Titanik kao kulturna baština

Zbog divljih lovaca na potonule brodove i čestog uzimanja predmeta, 18. juna 2004. vlade SAD, Kanade, Ujedinjenog Kraljevstva i Francuske dogovorile su se, da će se ostaci Titanika čuvati netaknuti i tu lokaciju zaštiti kao Muzej na otvorenom.
Ekspedicije do Titanika organizovane su sa ruskim batiskafom MIR, po ceni oko 60.000 $. Sam put do potonulog broda traje oko 1 čas.

Izvor: www.wikipedia.org

• < Prev
• Next >