Moja Lađa

Српски лађари јачи од аустроугарских пушака

Београд – Аустоугарска је напала Србију и пре званичне објаве рата 28. јула 1914. године. Хабзбуршка речна ратна флота и војска 26. јула окомиле су се на српске трговачке бродове у уској клисури Ђердапа.

Српским бродарима упућен је ултиматум да се предају, али они су то одбили и под кишом пројектила наставили пловидбу у слободне српско-румунске воде.

Јунаштво српских лађара било би заборављено да драгоцено сведочанство о њему није оставио Младен Ст. Ђуричић, учесник речног рата, капетан Српског паробродског друштава, новинар и носилац „Албанске споменице“. 

„Јутро је затекло већину српских бродова у јурњави према Ђердапу“, сећао се Ђуричић.

 „Са освитом дана почели су са свију страна искрсавати аустро-мађарски убојни бродови.“ 

Из прве групе пароброда који су се затекли у Ђердапу, успело је да побегне само „Таково“, а остале је хабзбуршки брод „Зађва“ оружјем приморао да пристану у Оршави. Посада је ухапшена, а српске тробојке на димњацима одмах су пребојене. 

Капетан Драган Бошковић, заповедник другог бродског ешалона, у коме су били његов „Цар Никола“ и „Морава“ са три шлепа, нешто касније је пристао у Оршаву да укрца искусне навигаторе који су водили бродове кроз опасне ђердапске стене и вртлоге. Али уместо њих на пристаништу су га дочекали мађарски војници са упереним пушкама. Официр је заурлао да се брод веже за обалу и посада преда. 

„Напред, пуном снагом, као одговор на то, загрмео је капетан Бошковић“, сећао се Ђуричић, тада члан посаде „Цара Николе“. 

„Машине већ припремљене заљуљаше и цео ешалон нађе се насред Дунава таквом брзином да запрепашћени официр није стигао ни да командује: ‘Пали!’“

Мађарски војници нису одустали, већ су на низводној кривини Дунава направили заседу. 

Док су пушчана зрна зујала и стакло прштало на све стране српски бродски ешалон је полетео низ Дунав. На пристану у Доњем Милановцу, Бошковић је упозорен да га на улазу Сипског канала чекају и аустријски речне топовњаче (мониторе). 

„Поверене бродове ћу извести у слободу или ћу налетом с њима заједно потопити и мониторе на месту с кога нико жив не може изаћи – записао је Ђуричић речи неустрашивог Бошковића. Са бродова је искрцао сву посаду осим свог заменика и другог крмара и машинисте, који би наставили са самоубилачким јуришем уколико прва посада погине.“ 

„Излазећи, погледали смо оне који остају“, сећао се Ђуричић. 

„Били су смртно бледи, али ниједан не одби да пође у смрт са новим Синђелићем.“ 

Покрет је заустављен у последњем тренутку јер је из Београда стигла наредба да бродски ешалон обустави пробој кроз Ђердап и сакрије их иза острва старог Пореча. Мобилисани бродари су тешка срца отворили вентиле и сами подавили своје лађе, али су их у јесен 1915. немачке окупационе трупе ипак пронашле и оспособиле за пловидбу. 

Речни ветеран у Кладову 

„Цар Никола“ је 1923. враћен Србији, а у Другом светском рату преживео је још једно немачко заробљавање. После повратка „Цар“ је постао „Тито“, а затим „Сплит“. Пловио је све до седамдесетих кад је коначно усидрен испод Бранковог моста и претворен у кафану. После пожара 1992. речни ветеран је одвучен на ремонт у бродоградилиште у Кладову, где и данас стоји.

Izvor: www.vaseljenja.com

• < Prev
• Next >