Moja Lađa

Navigacija 1

Појам Навигација потиче од латинске сложенице navigatio, која је настала од
речи navis (брод) и agare (кретање).

У почетку је овај термин значио вештину вођења брода, али данас има далеко
шири смисао, који се може исказати кроз следећу дефиницију.
Навигација је наука u вешшина вођења брода, авиона u свемирског брода,
најиовољнијим, најсигурнијим u најкраћим иушем од једне до друге шачке на земљи или
неком небеском шелу.

Задатак навигације се може дефинисати као тачно, сигурно и временски
ограничено вођење брода са једне на другу тачку, унапред изабраним најповољнијим и
најкраћим путем.

Неки захтеви овог задатка, зависно од услова пловљења, могу бити и измењени.
Најповољнији пут није увек и изабрани пут, па ни време трајања пловљења неће
бити једнако планираном.

У одређеним ситуацијама неће се пловити најкраћим и најповољнијим путем,
већ оним који води близу навигацијских опасности које се иначе избегавају. Овакве
измене руте, посебно су честе у ратним условима и у случајевима квара на броду, што
од навигатора захтева знање и искуство.

За практично решавање задатака навигације, примењују се различите методе и
средства. За решавање основног задатка, методика савремене навигације обухвата
следеће методе:

- избор руте пловљења и њено расчлањивање по времену,
- управљање бродом по изабраној рути,
- измене елемената кретања, обзиром на стварно кретање у одређеним
условима и
- контролу тачности и сигурности кретања брода.
Избор руте зависи од задатка и подручја пловљења, узимајући у обзир све
факторе који утичу на сигурност посаде, брода, терета и сл.
Избор руте обухвата:
- схватање задатка,
 - одређивање подручја пловљења,
- упознавање са општим и посебним условима пловљења на тој рути,
- избор најповољнијих курсева на рути, обзиром на навигацијске, хидрографске
и метеоролошке услове.
Све напред наведено укључујући наношење курсева на поморским картама и
припрему навигацијских средстава, ради се пре испловљења брода.

Управљање бродом по изабраној рути, уствари је одређивање курса и брзине
ради кретања брода по унапред одређеном путу. Оно садржи:
- испитивање и анализу кретања на претходном курсу, у односу на услове
пловљења,
- прогнозу утицаја стварних услова кретања на нови курс,
- одређивање новог курса и брзине и
- одржавање брода на задатом курсу задатом брзином.

Измене елемената кретања с обзиром на стварне услове кретања је неопходно,
јер одржавање задатог курса и брзине није никада довољно тачно. Осим грешака
инструмената и услови пловљења се стално мењају. Стална контрола курса и брзине,
прорачун заноса због ветра и морске струје и одређивање укупног одступања од курса и
брзине, због деловања спољних фактора, тражи од навигатора тачност, брзину и
одлучност у доношењу правовремених одлука o корекцији задатог курса и брзине.
Тачност и сигурност кретања брода контролише се сталним одређивањем
позиције. Тачне координате позиције су основа за решавање претходна два задатка.

Допунске радње које навигатор повремено или стално извршава су:
- одређивање маневарских елемената брода и испитивање утицаја спољних
фактора на њихове промене,
- одређивање оправке навигацијских уређаја и њихово одржавање у исправном
стању,
- одређивање елемената кретања за различите маневре,
- познавање координата позиције брода, курса и брзине,
- преношење података o хидрометеоролошкој ситуацији свима на броду,
- служба времена,
- одржавање поморских карата и навигацијских приручника у ажурном стању и
- вођење бродске и навигацијске документације.
 За решавање свих ових задатака потребно је, поред солидног теоретског знања
из навигације, имати и практично знање и искуство и знати га применити за сигурно и
тачно вођење брода.

1.2.1. Подела навигације
Обзиром на средину у којој се примењује, навигација се дели на:
- поморску (речну и језерску),
- ваздухопловну и
- свемирску.
Поморска навигација обухвата низ научних дисциплина, чији је предмет
изучавања теоретска разрада постојећих и нових метода вођења брода, анализа општих
законитости кретања брода и фактора који утичу на то кретање.
Научне дисциплине поморске навигације су:
- Терестричка навигација,
- Астрономска навигација,
- Електронска навигација,
- Збројена навигација.

Терестричка навигација обухвата методе графичког и аналитичког решавања
задатака вођења брода осматрањем природних и изграђених објеката на обали, мору и
на дну мора. Поред тога изучава средства за вођење брода, начине одређивања праваца
и удаљености, пловљење у ограниченом простору, одређивање маневарских особина
брода и друго.

Астрономска навигација разматра методе и могућности одређивања позиције
брода и других навигацијских елемената осматрањем небеских тела. Иако је
астрономска навигација самостална дисциплина, може се сматрати и као део практичне
астрономије примењене на вођење брода.
Електронска навигација je новија дисциплина навигације и обухвата методе за
одређивање позиције и других навигацијских елемената коришћењем електро-
магнетских таласа који се региструју електронским уређајима и инструментима. Према
средствима и принципу рада може се поделити на: радио, радарску, хиперболичну и
сателитску навигацију.

Збројена навигација користи оне методе помоћу којих се позиција брода
одређује на основу података o курсу, брзини и времену, узимајући у обзир познате
хидрометеоролошке елементе који утичу на пловљење.
Навигација обзиром на подручје пловљења, може се поделити на:
- обалну,
- океанску и
- поларну

1.2.2. Навигацијска средства

Бродска навигацијска средства обухватају прибор, инструменте и техничка
средства за мерење навигацијских параметара и других величина и решавање задатака
вођења брода.
Аутономна навигацијска средства су прибори и инструменти чија употреба на
броду није везана са радом спољних средстава.

Навигацијски системи су средства навигације која су обједињ

ена у систему
техничке зависности бродских уређаја и уређаја на копну.
Бродски навигацијски комплекс обухвата многа аутономна навигацијска
средства и бродске примопредајне уређаје навигацијских система.
Основне величине које се мере бродским навигацијским средствима ради вођења
брода су правци и удаљености. Одређивање праваца се своди на мерење различитих
угаоних величина: курса, азимута (смера), прамчаног угла и сл. Удаљеност се одређује
непосредним мерењем или прорачуном из посебно измерених величина.

Аутономна навигацијска средства су:
- инструменти за мерење углова (компаси),
- инструменти и уређаји за мерење углова (смерна плоча, смерни апарат, радар)
- инструменти за мерење брзине и преваљеног пута (брзиномери),
- инструменти за мерење удаљености (даљиномери, радари),
- инструменти за мерење дубине (дубиномери),
- инструменти за мерење времена (хронометри, часовници),
- техничка средства збројене навигације (збирни сто, рачунари),
- помагала са подацима o подручју пловљења (поморске карте и навигацијски
приручници),
- навигацијски прибор (навигацијски троугао, шестар, рачунари и сл.),
- хидрометеоролошки прибор (барометар, термометар).

Навигацијски системи су:
- радио-навигацијски системи (радио-гониометар),
- хиперболични навигацијски системи (Loran, Decca, Omega и сл.),
- сателитски навигацијски системи (Transit, Navstar-GPS).
По принципу рада савремена навигацијска средства су механичка,
жироскопска, магнетска, електромагнетска, хидроакустична, електронска, инерцијална,
оптичка, ИЦ и ласерска. Решавање задатака навигације је немогуће без одређених мера
и поступака које изводе специјализоване установе и организације на копну.

Свеукупност мера и поступака усмерених на стварање повољних услова за тачно и брзо
решавање задатака вођења брода, назива се навигацијским обезбеђењем.
Навигацијско обезбеђење које извршавају установе и организације на копну,
усмерено је на:
- израду и издавање поморских карата и упутстава за пловљење,
- давање информација o променама навигацијско-хидролошких и хидро-
метеоролошких услова пловљења,
- давање сигнала тачног времена,
- уређење подручја пловљења навигацијским објектима за одређивање позиција
и упозорења опасности, и
- опремање бродова техничким и другим средствима за сигурно и тачно вођење
бродова и решавање осталих задатака навигације.

1.2. ГЕОГРАФСКЕ КООРДИНАТЕ И ОСНОВНИ ПОЈМОВИ У НАВИГАЦИЈИ

1.2.1. Облик и величина земље
Након првих сазнања o земљином облику, у 4. веку п.н.е. он се дефинише као
кугла. На овакав закључак су упућивала следећа запажања:
- поступно ишчезавање брода на хоризонту, од његових најнижих ка највишим
деловима,
- појава копна од врха ка подножју при приближавању обали,
- кружни облик хоризонта,
- промена меридијанских висина звезда при кретању по меридијану,
- кружни облик ивице земљине сенке на месечевој површини, при сваком
помрачењу месеца и сл.

 1.2.2. Елементи земље као кугле

Имајући у виду то, да су одступања земљиног облика од кугле за већину
навигацијских прорачуна занемарива, земља се у навигацији сматра куглом са следећим
основним дефиницијама и елементима (слика 1.1).
Кугла је тело чије су све површинске тачке једнако удаљене од средишта (S).
Oca Земље је замишљени пречник (Pn, Ps) око кога се Земља окреће.
Земаљски полови, Северни (Nord - Pn) и Јужни - (South - Ps) cy крајње тачке
Земљине осе. Велика кружница (а,Н,В,с) је настала пресеком површине кугле, са
равни која пролази кроз средиште кугле и дели је на два једнака дела - хемисфере.
Мала кружница (m, F, H, g, K) je настала пресеком површине кугле са равни
која пролази кроз средиште кугле.
Слика 1.1. Елементи земље као кугле
Под удаљеношћу између две тачке на малој (F,H) или великој кружници (В,Н),
подразумева се краћи лук кружнице.
Екватор (e, B, q) je велика кружница, чија је раван вертикална на Земљину осу и
дели Земљу на северну и јужну хемисферу. Све тачке од Екватора су једнако удаљене
од оба пола за вредност од 90°.
Паралеле (m,F,H,g) cy мале кружнице чије су равни паралелне равни Екватора,
a истовремено и вертикалне према Земљиној оси.
Меридијани (Pn, F, Ps, K) cy велике кружнице које пролазе кроз Земљине
полове.

Земљини полови деле меридијан на два дела. Меридијаном места неког
посматрача (F) се назива половина меридијана (Pn, F, Ps) која пролази кроз то место.
Друга половина истог меридијана (Pn, K, Ps) сe назива противмеридијаном посматрача
(F).
На међународној конвенцији у Вашингтону 1874. године за нулти или почетни
меридијан усвојен је меридијан који пролази кроз стари опсерваториј у Гриничу крај
Лондона.

1.2.3. Географске координате

Положај неке тачке на површини Земље одређен је са три координате:
- географском ширином,
- географском дужином и
- надморском висином.
Географска ширина (ω) неког места на површини Земље је његова угаона
удаљеност од екватора мерена ио меридијану који пролази кроз дотично место.
Географска ширина се рачуна од Екватора (0°) према Северу (N) или Југу (S) до
пола (90°). Географска ширина места В (φВ) на слици 1.2, је лук меридијана bB, a места
G лук gG. Од екватора према Рn има предзнак (+), a према Ps предзнак (–).

Географска дужина (λ) неког места је његова угаона удаљеност од почетног
меридијана до меридијана места мерена по екватору, односно то је угао између равни
почетног меридијана и меридијана тог места.

Географска дужина се рачуна од 0° до 180° источно (Е) или западно (W) од
почетног меридијана. Од почетног меридијана према Q има предзнак (+), a према E
предзнак (–).

1.2.3.1. Разлика географске ширине и дужине

Разлика географске ширине (Δφ) између два места је лук меридијана између две
паралеле, које пролазе кроз та два места.
Разлика ширине се добије ако се износи ширина алгебарски одбију. Када су оба
места на истој хемисфери, обе географске ширине су истоимене, тада ће разлика
ширине бити једнака њиховој разлици, a када су места на различитим хемисферама,
значи да су им географске ширине разноимене, тада ће разлика ширине бити једнака
збиру обе ширине. У рачунским операцијама N се замењује предзнаком плус, a S
предзнаком минус. Тако да се разлика ширине нађе ако се од ширине места доласка
алгебарски одбије ширина места поласка, по формули:
Δφ = (± φ2) + (± φ1) (1.1)
Када брод на ма којој ширини плови према ближем полу, он повећава своју
географску ширину, a када плови од ближег пола према екватору, тада смањује своју
географску ширину. Разлика географске ширине (Δφ) добија ознаку N или S, зависно од
курса, да би се означило у којем се правцу мења, без обзира на којој хемисфери плови.
Разлика географске дужине (Δλ) између два места је лук екватора односно угао
на полу између меридијана који пролазе кроз та два места. Рачуна се на исти начин као
и разлика географске ширине. У рачунским операцијама E се замењује снаком плус, a
W знаком минус.
Δλ = (±λ2) – (±λ1) (1.2)
Ако разлика дужине прелази вредност од 180°, тада се иста одбија од 360°, a
резултат мења предзнак. Разлика географске дужине добија ознаку E или W, зависно од
курса којим брод плови.

1.2.4. Јединице мера у навигацији

У навигацији се користе мерне јединице Међународног система мерних
јединица (SI), као и мерне јединице изван Међународног система мерних јединица које
су због специфичности задржане у употреби.

Основна јединица за мерење удаљености је миља (М). Миља (M) je дужина
једног минута лука велике кружнице Земље као кугле.
r = 6 366 729 (m); 1'= 2rπ/360x60 = 1 852,01 (m) (1.3)
Зависно од географске ширине степенских мерења, миља је у разним државама
имала следеће вредности:
- 1850 м - Португал
- 1851,8 м - Италија, Холандија, Данска
- 1852 м - Југославија, Француска, Русија, Шпанија
- 1853,18 м - Енглеска, Јапан
- 1853,24 м - САД.
За међународну миљу (М) према раније дефиницији, усвојена је вредност 1852
м. За мање удаљености употребљава се кабел (kbl) - десети део миље и износи 185,2 м.
Јединица за брзину у навигацији је чвор , a једнак је преваљеном путу од 1 миље
за 1 час.
b = 1M/lč = l (čv) (1.4)

1.3. ОДРЕЂИВАЊЕ ПРАВАЦА НА МОРУ

1.3.1. Основне равни

На било којој тачки земље може се увек одредити смер силе теже. To je смер
кога чини висак обешен o конац. Овај смер се зове вертикала.
Тачка где вертикала пробија небески свод над главом посматрача, зове се Зенит
(Z), a на антиподној страни налази се Надир (Na).
Свака раван која се положи кроз вертикалу зове се вертикална раван, a раван
која је вертикална на њу зове се хоризонтална раван.
Мирна површина воде у веома ограниченом простору може се сматрати као
хоризонтална раван, a сваки правац у таквој површини је хоризонталан или водораван.
Раван меридијана је раван положена кроз меридијан, a тиме и кроз Зенит и
Надир и оба пола (слика 1.3). У пресеку равни меридијана и хоризонталне равни је
правац меридијана, северојужница или подневна линија.

Крајње тачке северојужнице нам показују тачке Севера - North (N) и Југа -
South (S).
Вертикална раван у тачки посматрача (О), која је вертикална на раван
меридијана, назива се првом вертикалом. Пресек прве вертикале са хоризонталном
равни је источно - западна линија чије крајње тачке показују тачку Истока (Е) и
Запада (W).

Раван меридијана прве вертикале и хоризонтална раван деле раван хоризонта на
четири квадранта, који се броје од тачке N према Е.

1.3.2. Хоризонт
У навигацији се користе следеће врсте хоризонта:
- хоризонт ока,
- геометријски хоризонт,
- морски хоризонт,
- радарски хоризонт,
- прави или астрономски хоризонт,
- обални хоризонт и
- вештачки хоризонт.
Хоризонт ока је она хоризонтална раван која пролази кроз око осматрача.
Геометријски хоризонт је кружница по којој купа са врхом у оку осматрача
додирује површину земље као кугле.

 Морски хоризонт је кружница која на морској површини ограничава видик,
односно кружница која раздваја море од неба.
Радарски хоризонт је кружница на морској површини до које би стизали
радарски таласи емитовани на некој висини преламајући се по законима рефракције.
Удаљеност радарског је за око 6% морског хоризонта

Прави или астрономски хоризонт је хоризонтална раван која пролази кроз
средиште земље, a са небеском сфером се сече по великој кружници.
Обалски хоризонт је ивица која дели море од копна и острва. Удаљеност
обалског хоризонта мора увек бити мања од удаљености морског хоризонта.
Вештачки хоризонт је материјализована хоризонтална раван која одговара
хоризонту ока.

1.3.3. Подела хоризонта, ружа ветрова, означавање углова у навигацији

Кружница хоризонта је подељена на 360°, са 0° и 360° на месту северне тачке
(N) и растом поделе у смеру казаљке на часовнику.
Уколико се кружница хоризонта подели симетралама N-S и E-W, добијају се
четири главне или кардиналне тачке N, S, E, W (слика 1.4).
Следећом деобом квадраната симетралама добијају се још четири тачке NE, SE,
SW и NW, тзв. интеркардиналне тачке. Ознаке ових тачака настају спајањем ознака
кардиналних тачака између којих лежи.
Даљном деобом симетралама сваког од раније насталих осам сектора добија се
још осам тачака које се означавају са три слова NNE, ENE, ESE, SSE, SSW, WSW,
WNW и NNW. Како се свака тачка назива и ветар, кардиналне и интеркардиналне тачке
називају се осам главних ветрова.
Поновном деобом сваког сектора добиће се још шеснаест тачака. На тај начин је
добијено 32 тачке (ветра) на хоризонту, a угаона вредност између две тачке назива се
ветар и има вредност 1/32 дела пуног круга
1ветар = 360/32 = 11,25° (1.5)
Оваква подела хоризонта назива се ружом ветрова и данас се не користи много
за означавање углова.
Овакво означавање се задржало само за означавање правца ветрова, морске
струје и таласа. При томе смером ветра или таласа се означава она тачка хоризонта
одакле ветар или таласи долазе, a смер струје тачком на хоризонту куда струја тече.

Ружа ветрова коришћена је у доба једрењака, a ова подела која се задржала на
магнетским компасима (поред поделе на степене), назива се ружом компаса. Углови, a
пpe свега курсеви u азимути на хоризонту се означавају на начин приказан на слици 1.5.

 Означавање углова
- у кружној подели од 0 до 360° у смеру казаљке на часовнику од тачке N,
- у полукружној подели од 0° до 180° од тачке N или S преко тачке E или W,
означавајући их ознакама кардиналних тачака,
- у квадрантној подели од 0° до 90° од тачака N или S према тачкама E или W,
уз ознаку кардиналних тачака,
- ознаком ветра и
- бројем ветра.

12 1.3.4. Курс, азимут-смер и прамчани угао
Вертикална раван кроз уздужницу брода у пресеку са хоризонталном равни даје
линију курса 
Курс (К) је угао који затвара правац меридијана са линијом курса. Може се рећи
да је курс и угао што га правац меридијана затвара са уздужницом брода. Зависно од
којег се меридијана правог, магнетског или компасног одређује курс брода, разликују
се:
- курс прави (Kp),
- курс магнетски (Km) и
- курс компасни (Kk).
Азимут - смер (ω) је угао што га правац меридијана затвара са линијом азимута,
или угао што га правац меридијана затвара са спојницом ока осматрача и осматраног
објекта. Kao и код курса, разликују се азимут прави (ωp), азимут магнетски (ωm) и
азимут компасни (ωk).
Вертикална раван положена кроз око осматрача и осматрани објекат ван брода, у
пресеку са хоризонталном равни, даје линију азимута.
Прамчани угао (L) je угао што га линија курса затвара са линијом азимута или
што га узужница брода затвара са линијом азимута.
Мери се од уздужнице брода (где је 0°) до правца на осматрани објекат
(максимално 360°) преко десног бока (стране) или од 0° до 180° преко десног или левог
бока брода. Прамчани углови вредности L = 90° десно или лево, називају се субочицом
и означавају се симболом (┴).

 Курс, азимут и прамчани угао
Између курса (К), прамчаног угла (L) и азимута (ω) постоји веза:
ω = К + (± L) (1.6)
где десни прамчани углови (Ld) имају предзнак плус,а леви (Ll
) предзнак минус.

13 1.4. ПОМОРСКЕ КАРТЕ И ПРИРУЧНИЦИ

1.4.1. Поморске карте

Назив поморска карта је општи назив за велики број карата које се користе у
поморству. Могу се поделити у четири основне групе: навигацијске, помоћне,
информативне и планове.

Навигацијске карте (nautical charts) служе за наношење курсева и позиција
брода, a могу се поделити на опште (служе за непосредну оријентацију и вођење брода)
и специјалне (израђују се у посебне сврхе). У навигационе карте спадају: генералне,
курсне и обалне.

Генералне карте (general charts) приказују веће површине земље и обично су
веће картографске размере. Генералне поморске карте се користе приликом припрема
за пловидбу ради уцртавање рута.
Курсне карте (general charts of the coast) приказују делове појединих мора и
имају све важније податке за навигацију. Могу се користити као генералне, а могу се
користити и за вођење навигације изван ужег обалног подручја када то безбедносне
околности допуштају.

Обалне карте (coastal charts) приказују обално подручје, са посебним увидом у
објекте који су од велике важности за безбедну пловидбу (светионици, луке, сидришта
итд.). Ове карте су основно средство за обалну (терестричку) навигацију.
Помоћне карте (auxillary charts) служе за приказивање помоћних података и
разних појединости. У њих спадају: радарске, окоснице, беле карте, гноморске.
Посебна је слепа карта која служи у педагошке сврхе.
Информативне карте (informative charts) не служе директно за вођење брода
него пружају корисне информације за пловидбу. На овим картама обично је приказан
већи део земљине површине. У информативне карте спадају карте морских струја,
карте геомагнетских елемената, карте везова, метеоролошке карте и друге карте које
поморцу (навигатору) пружају допунске податке који се могу користити у навигационе
сврхе.

Планови (harbour charts) су карте крупног размера и приказују мали део мора и
обалног копна. Садрже детаљне информације важне за навигацију. Могу бити израђени
као посебне карте али су чешће приказани на другим картама ситнијег размера. 

14 1.4.2. Размер карте

Земљина површина приказана у било ком облику на карти, увек је смањена.
Однос исте дужине између две тачке на карти и у природи назива се размер карте.
Размер карте се изражава бројчано: разломком 1/100.000 или размером
1:100.000, што значи да сваком растојању на карти одговара у природи 100.000 пута
већа удаљеност (у хоризонталној пројекцији).

Поред бројчаног размера карте, често се у пракси користи и дужински размер,
који директно показује стварну вредност одређене дужине на карти, нпр 1 цм = 2 М.
У навигацијској пракси бројчани размер се не употребљава за мерење
удаљености. Удаљеност се мери искључиво на Меркаторовој карти на подели
географске ширине у минутама лука меридијана, што одговара миљама (М).
Линеарни размер се може на неким картама користити за мерење удаљености.
Мери се навигацијским шестаром у миљама, кабловима и метрима (слика 1.7).

 Линеарни размер
Крајња граница тачности размера карте зависи од способности ока, које не може
осетити разлику удаљености мању од 0,1 мм.
Дужина у природи која одговара 0,1 мм на карти зове се крајња граница
тачности размера карте (нпр. за карту размера 1:100.000 она износи ±10 метара).

1.4.3. Картографске пројекције, подела, Меркаторова карта
Картографским пројекцијама се називају начини приказивања сферне
земљине површине на карти. Ни једна карта израђена у било којој пројекцији не може
дати верну умањену слику земљине површине, a да не настану деформације, које могу
бити у дужинама, угловима и површинама.
Cвe картографске пројекције се деле на две групе:
- по карактеру деформисања и
- по начину конструкције

 Према карактеру деформисања картографске пројекције се деле на:
- конформне, у којима је сачувана сличност између малих делова земљишта и
њихових слика у пројекцији.
- еквивалентне, у којима је сачуван однос површина делова Земљине кугле.
- произвољне, у којима нема ни сличности облика ни једнакости површина, али
је једноставна конструкција карте.

По начину конструкције, картографске пројекције се деле на:
- цилиндричне, где се земљина површина преноси на површину описаног или
секућег цилиндра;
- зенитне (азимутне), где се земљина површина преноси на раван која додирује
Земљу у једној тачки или је сече или се налази ван Земљине површине;
- конусне, где се слика земљине површине преноси на површину наслоњеног
или секућег конуса.

 Изглед мреже Меркаторове карте

Најинтересантније су цилиндричне пројекције (које могу бити праве, попречне и
косе). Посебну пажњу треба посветити правим цилиндричним пројекцијама, где су
меридијани представљени као паралелни правци на једнакој међусобној удаљености, a
паралеле као паралелни правци вертикални на меридијан, на једнакој или различитој
удаљености, зависно од постављеног услова пројектовања. Код правих цилиндричних
пројекција, главни правци деформација се поклапају са правцима меридијана и
паралела.

Из цилиндричне пројекције настала је и Меркаторова карта (први ју је израдио
1569. године холандски картограф Герхард Кремер, назван Меркатор).
16 Основ ове карте је права цилиндрична пројекција. На овој карти углови и
смерови одговарају угловима и смеровима у природи, a пут брода који плови сталним
курсем, тј. који са свим меридијанима затвара једнаке углове (Локсодрома), приказан је
равном линијом. Да би се лакше схватила конструкција Меркаторове карте, потребно је
замислити цилиндар који омотава Земљу и додирује је по Екватору.

Замишљене равни положене по меридијанима, чија ће продужења сећи
цилиндар, a ти пресеци ће бити вертикални правци, који представљају пројекцију
меридијана на плашту тог цилиндра. Међусобни размак меридијана биће једнак и
одговараће размаку меридијана на Екватору. Све паралеле биће једнаке дужине са
дужином Екватора. Дужина паралеле у односу на одговарајућу дужину Екватора, биће
за толико већа, за колико је Екватор већи од дотичне паралеле на Земљи.
Ако се расече овако замишљени пројекциони цилиндар по једном вертикалном
правцу и раствори у раван, добиће се мрежа Меркаторове карте (слика 1.8). Како се из
слике види, меридијани су вертикални правци међусобноједнако растављени, a
паралеле су хоризонтални правци са промењивом међусобном удаљености, која зависи
од географске ширине. Због тога су деформације облика појединих делова Земље у овој
пројекцији тим веће, што је већа удаљеност од Екватора. Из предњег разлога се на
Меркаторовој карти и не приказују предели изнад 75° или највише 80° географске
ширине.

1.4.4. Опис и садржај поморске карте

Поморску карту било које пројекције или подручја бира се из каталога
поморских карата. На свакој карти, обично у једном кругу, су њен назив и други важни
подаци. Свака поморска карта садржи ове важне податке:
Руб карте са означеном географском ширином и дужином, ознаком димензије у
милиметрима, паралеле и меридијани уз размер чине математички основ карте.
Копно је приказано обалним рубом и изохипсама колико се види са мора,
обично у нијанси жуте боје.

Изохипсе су линије једнаке надморске висине, a еквидистанција је висинска
разлика између две изохипсе. На тај начин су одређени облик и висина копненог дела.
Бројке на копну означавају висину тачака у метрима.
Mope je приказано бело са означеним дубинама и додатно изобатама (линије
једнаких дубина). Ради лакшег уочавања мањих дубина, подручја измећу изобата малих
дубина приказана су нијансама плаве боје.

 Објекти на копну и мору приказују се топографским знацима и скраћеницама.
Већина топографских знакова је иста или врло слична на свим картама света. У
посебној публикацији "Знаци и скраћенице на поморским картама", сваки знак је
детаљно објашњен.

Имена природних или изграђених објеката дати су пуним називом или
карактеристичним скраћеницама, са различитом врстом и величином слова ради лакшег
уочавања. Број података које нека карта пружа, зависи углавном од размера и њене
намене. Додатно је на картама приказана вредност варијације (обично у комбинацији са
поделом на степене), која служи за наношење курсева и азимута, са паралелним или
клизајућим лењиром.
Линеарни размер служи за мерење удаљености у метрима, a логаритамска
подела за решавање задатака са брзином, преваљеним путем и временом.
Ha доњем делу, ван руба карте, уписују се мале коректуре. Десно од малих
коректура су и подаци o датуму издавања карте.

1.4.5. Одржавање поморских карата у ажурном стању

Поморске карте пописане у Каталогу поморских карата и навигацијских
публикација, исправљају се само Огласом за поморце (ОЗП) (Notice To Mariners), који
сваки месец издају хидрографски заводи.

Када је оглас у ОЗП трајне вредности, исправка се уноси љубичастим тушем на
назначеном месту на карти, a у доњем левом углу карте, у продужетку Мале коректуре,
уписује се редни број огласа. Ако је то први оглас са којим се карта исправља, онда
треба најпре уписати годину издања ОЗП, a затим редом у наставку уписивати бројеве
огласа којима се та карта исправља (нпр. 1996: 32-46-55 итд.).
Када је оглас у ОЗП привремене важности (Т), исправка се уноси обичном
меком оловком на назначеном месту на карти, a на оближњем спољњем рубу карте
упише се број огласа и година издања (нпр. 80Т/96.).
Када је оглас у ОЗП информативне важности (П), карта се неисправља.
Уколико неко жели може меком оловком на назначеном месту уписати само број и
годину издања огласа (нпр. 15П/96).

Ако се огласом трајне важности поништава претходни исправак привремене или
информативне важности (Т и П), треба меканом гумицом избрисати унете податке.
 Ради лакше контроле при исправљању карата, у огласима за исправљање карата,
у посебној ставци текста, иза броја карте наводи се у заградама и број последњег огласа
по којем је карта била исправљена, нпр. 204 (60/96).
Ново издање карте ставља ван снаге карту претходног издања, на којој се упише:
ВАН СНАГЕ - ВИДИ НОВО ИЗДАЊЕ и година новог издања.

1.4.6. Радови на поморској карти

За радове на поморској карти, користи се одговарајући прибор. Троугловима,
паралелним лењиром, клизајућим лењиром или угаоним лењиром наносе се на карти
курсеви и азимути. Протактором се наносе хоризонтални углови. Шестаром се мере
удаљености. Лупа служи за боље уочавање ситних детаља. Подаци се на карти пишу
меком оловком и бришу меком гумицом.
Радови на поморској карти се могу поделити на:
- радове у припреми пловљења,
- радове у току пловљења,
- радове после пловљења и
- посебне радове (снабдевање картама, чување и одржавање карата у ажурном
стању и сл.).

У припреми за пловљење бирају се карте и наносе курсеви и азимути, a затим се
карте слажу по редоследу употребе. Током пловљења на карти се контролише курс и
брзина брода. По завршеном пловљењу, подаци са карата се бришу и исте поспремају у
ладице по редним бројевима. Уколико се карта сквасила, не сме се сушити на сунцу
или пеглом, него у хладу.

1.4.7. Приручници за навигацију

Хидрографски институти многих земаља издају навигацијске публикације са
обиљем података важних за сигурност пловљења, који се не могу приказати на
поморским картама. Основни навигацијски приручници користе се уз карту у припреми
и у току пловљења те због тога стално морају бити у ажурном стању. Ово се постиже
месечним допунама огласа за поморце.
У случају разлике у подацима на карти и појединим приручницима, користи се
новији податак. Али ради сигурности пловљења, увек се узима најнеповољнији
податак.

1.4.7.1. Приручници за терестричку навигацију

У фази припреме, пловљења и упловљења користе се разноврсни приручници:
а) Пељар, даје смернице за избор руте, основна упутства за сигурно пловљење,
податке o оријентацији, временским приликама, струјама и морским менама, те
упутства за пловљење у каналима, подручјима опасним за пловљење и друго.
У навигацији се користе:
- Пељар Јадранског мора - Источна обала
- Пељар Јадранског мора - Западна обала
- Пељар Јонског мора и Малтешких острва.
б) Попис светионика обезбеђује податке o светионицима, обалним и лучким
светлима, светлећим плутачама, бродовима светионицима, поморско-ваздухопловним
светионицима и светлима.
в) Наутичке таблице, садрже скуп таблица за брже решавање задатака
навигације, претварање мера и низ математичких таблица.
г) Базе за мерење брзине брода,
д) Полигони за компензацију магнетског компаса,
ђ) Даљинар Јадранског мора и
е) Радио-навигацијка служба (приручник за радио навигацију).

1.4.7.2. Остали важнији приручници

Поред приручника за терестричку навигацију, у пракси се користе и приручници
из других научних дисциплина навигације:
а) Наутички годишњак,
б) Графикон излаза и залаза сунца,
в) Радарске панораме,
г) Табеле морских мена,
д) Знаци и скраћенице на поморским картама,
ђ) Каталог поморских карата и навигацијских публикација,
е) Опис планова и лука и др.

1.4.8. Оглас за поморце

Оглас за поморце (ОЗП) је месечна публикација која доноси сва важна
обавештења за одржавање и ажурност поморских карата и осталих публикација издања
хидрографских института, a односе се на Јадранско и Јонско море и Малтешка острва.
ОЗП садржи:
1. Садржај,
2. Огласи, на основу којих се исправљају поморске карте. Обухватају нове
публикације карата и књига и друге податке важне за поморце.
3. Навигацијски радио огласи и огласи НАВАРЕА (они који су на снази). Иначе
се радио - огласи примају свакодневно и заводе у Књигу радио огласа.
4. Исправке осталих публикација обухватају месечне допуне публикација које
треба уметнути у збир допуна, a садрже све важне промене настале у тим
публикацијама и то за:
- Пељар II, Пељар Јонског мора и Малтешких острва,
- Попис светионика Јадранског мора,
- Радио навигацијску службу и
- Каталог поморских карата и навигацијских публикација.

1.4.9. Одржавање приручника у ажурном стању

Приручници се држе на полицама у навигацијској кабини уредно сложени, по
могућности увијени у пластични омотач, уколико немају пластифициране корице.
При коришћењу приручника, обавезно је користити збир допуна тог приручника
и узимати у обзир исправке у њима. Код знатнијих измена на некој страници
приручника, обавезно се мора штампати нова страница, која се умеће у приручник на
место старе. У приручнике се не смеју уносити никакве исправке руком. Уколико се
утврди постојање разлика стварних података и података у приручницима, o њима се
извештава хидрографски институт или најближе лучке власти.
Током пловљења, на командном мосту или навигацијском столу, налазе се само
они приручници који се тренутно користе (најчешће Наутичке таблице, Попис
светионика Јадранског мора, уколико се плови ноћу, a Пељар и други приручници
према потреби). Након завршене употребе приручници се враћају на своје место.
 1.4.10. Електронске навигационе карте

Електронска навигациона карта представља датотеку (file) у рачунару, која може
представљати картографско подручје које је еквивалцнтно папирној карти, и у свему
замењује папирну навигациону карту. Електронске карте, у зависности од типа саме
електронске карте, су настале у специјалном картографском програму (software) који
уместо штампања класичним путем на папиру, настали производ (електронску карту)
презентује на екрану рачунара. Електронска карта (векторска) представља базу
картографских података. Визуализација картографских података се изводи приликом
захтева за учитавање дате карте.

Електронска карта представља еквивалентну карту која поседује одређени
интерни координатни систем који се уз помоћ одређеног рачунарског алгоритма
претвара у координатни систем географске ширине и дужине. То значи да се на
електронској карти могу решавати навигациони задаци, као и вршити сама навигација.
Електронска навигациона карта је састављена из свих елемената који се налазе и
на стандардним папирним поморским картама. Поред тога што пружају картографске
податке, ове карте приказују и податке везане за кретање свог и других бродова. Ове
податке електронска карта по могућности добија од GPS-а, ARPA-е и других помагала.
Електронска карта не представља ништа друго него рачунарску датотеку коју
рачунарски програм приказује на екрану.

Електронске карте производе националне установе које се баве издавањем
поморских карата или специјализоване фирме које су овлашћене од стране
националних хидрографских установа.
За рад и примену електронских карата потребно је имати:
- рачунар који је способан за извршавање оваквих задатака,
- рачунарски програм који може приказивати и радити са електронским
картама.

Овај програм има стандардно име ECDIS (Electronic Chart Display and
Information System).
Електронске навигационе карте се приказују на рачунарском екрану уз помоћ
ECDIS-а, а њихове основне карактеристике су:
- велика прецизност у раду навигатора,
- аутоматизовано исправљање, што смањује грешку људског фактора,
- детаљнији приказ садржаја карте до малих размера,
 - могућност приказивања на карти бродова који се крећу по морској површини,
- планирање путовања,
- једноставније избегавање судара на мору и др.

1.4.10.1. Типови и подела електронских навигационих карата

Данас постоје два типа електронских карата: растерске и векторске. Растерске
електронске карте се још називају и скаларне и обично се обележавају скраћеницом
RNC (Raster Navigational Chart). Векторске карте се обично обележавају скраћеницом
ENC (Electronic Navigational Chart).
Растерска електронска карта представља датотеку о формату слике. Она је
настала скенирањем (дигитализовањем) већ постојеће папирне карте. Овај тип карте је
једноставнији и јефтинији за израду. Када се на броду користи овај тип карата,
неоходно је да имати и адекватну папирну карту пловног подручја за које се користи
растерска карта.

Векторска електронска карта представља датотеку у којој се налазе подаци које
програм за приказивање електронских карата интерпретира и ствара приказ на екрану.
Ове карте су комплексније и скупље за израду. Када се на броду користи овај тип
карата не мора да се има адекватна папирна карта пловног подручја векторске карте.

1.4.10.2. ECDIS – Electronic Chart Display and Information System

Званично овлашћење за примену ECDIS-а (Electronic Chart Display and
Information System) донето је 1995. год. од стране Међународне поморске организације
ИМО (International Maritime Organisation).
Резолуцијом А.817, са 19. заседања у децембру 1995., ИМО је усвојио стандард
који регулише питање Electronic Chart Display and Information System-а и питање његове
примене у навигационе сврхе, као саставног дела интегрисаног навигационог система.
Овом резолуцијом се допушта примена ECDlS-а уз следећи услов: растерске
електронске карте могу се користити само уз одговарајућу резервну исправљену
папирну карту која подлеже регулативи V/20 СОЛАС 1974. конвенције. Орган ИМО-а
Maritime Security Commitee, је 1998. год. донео резолуцију којом се допушта примена
ECDIS-а у навигацији. Спецификација наведена у резолуцији ИМО-а у вези
успостављања ECDIS-а захтева употребу званично произведених векторских података,
а они морају бити у складу са захтевима из формата S57 стандарда 3.
Захваљујући тржишту наутичког туризма, дошло је до популаризације примене
електронских карата и разних помагала 80-их година. Подстицај тржишта није довео до
усавршавања постојеће технике већ до развоја нове савременије технологије.
Приступачност DECCA-е и распрострањеност тачних и јефтиних глобалних
позиционих система (GPS) из војне индустрије биле су главни подстицај за развој
електронских карата за цивилну примену.

Примену електронских карата и рачунарских програма за навигацију убрзала је
нагла експанзија рачунарске индустрије 80-их. Развој брзих и поузданих рачунарских
система омогућио је потребну техничку платформу. Међутим главни камен спотицања
представљао је недостатак одговарајуће технологије за саму производњу електронских
карата. Овај проблем је довео до стагнације развоја планова националних
хидрографских установа за развој електлронских карата. Ова стагнација је на површину
избацила комерцијалне организације које су дигитализовале постојеће папирне карте.
Овако дигитализоване карте нису могле да се исправљају и да се подаци контролишу на
екрану. Тако настале електронске карте нису имале могућност исправљања и контроле
над приказаним подацима на екрану.

Све до половине 90-их година није било званичних одобрења за примену
растерских електронских карата од званичних организација и установа. Тек од 1996.
год. United Kingdom Hydrographic Office је почео да дигитализује своје карте. Овај
формат је познат под именом Admiralty Raster Chart Service (ARCS).
Поред овог формата National Oceanographic and Atmospheric Administration
(NOAA) је развио BSB формат електронских растерских карата.
У Северној Америци NOS (National Oceanographic Service) развија хибридни,
комбиновани тзв. „Dual Fuel“ ECDIS. Он ће истовремено омогућити приказивање
растерске карте и преко ње слој са векторским подацима са векторске карте. Ови
подаци нису унети ручно, већ потичу директно са векторске карте. Предност овог
система се огледа у томе што се целе карте (папирне) не морају претварати у векторски
формат, већ само битни делови карте.

ECDIS представља рачунарски програм (систем) који служи за приказивање и
рад на електронским картама, надгледање путовања и планирање путовања. Овај
систем може да приказује растерске и векторске електронске карте.
Радна површина ECDIS-а је састављена од три целине:
- дела у коме се приказује електронска карта (Electronic Chart Area),
- дела у коме се приказују информације (Infornation Area),
- дела у коме се налазе команде за управљање ECDlS-ом (Menu & Command
Area).

• Next >