Moja Lađa

Ceo vek na skeli

Kakva Gazela, bolja je skela... Al’ kad između Stare Palanke i Rama, Banata i Braničeva, tik uz rumunsku granicu, plovilo ošine ledeni dunavski vetar, koji se u kosti uvuče čim ga mornari odgurnu sa pristaništa, ni poslednjem skeledžiji na srpskom delu velike reke nije svejedno.

Ovo ovde zovu „dunavski trougao“, Ram - Stara Palanka - Bazjaš u Rumuniji. S pravom, zbog vetrova, koji otežavaju plovidbu. Pogotovo zimi - dovikuje Žika Sekulić, iako stojimo na metar razdaljine. Sunce zubato, temperatura ispod nule, talasi zapljuskuju splav koji gura remorker „Javor“, nabacuju plavu vodu pod točkove tri automobila, jedinih putnika prema Ramu na prvoj jutarnjoj vožnji ovog ranog februara.
Žika Sekulić je vlasnik skele. Još deset godina, pa će moći da proslavi ceo vek koliko je ovaj zanat u njegovoj porodici.
- Moj deda je 1920. došao u Ram iz Brazila, gde je otplovio iz Crne Gore, i postao skeledžija. Punih 40 godina, bavio se time, pa je posao preneo na sina. Od 1984. sam glavni ja - govori Žika. - Nadam se da će ostati u porodici. Imam četvoro dece, najmlađi sin bi mogao da nastavi tradiciju. Ali, teško je to, kad se odavde svi sele... Znate koliko je posla bilo pre.
Skela Ram - Stara Palanka radi tokom cele godine. Zimi obrne četiri „kruga“ dnevno, za 4,5 kilometra treba joj dvadesetak minuta. Uzvodno nešto više. Prvi polazak je u 9 časova iz Rama, poslednji u 18 iz Stare Palanke. Ne kreće baš na vreme - namenski kasni 15 minuta - kako bi svi putnici stigli.
Leti na skeli ima turista, koji za malo novca (skela pešake vozi za 100 dinara, automobili plaćaju 900, puni kamioni 3.500) mogu da vide i Staru Palanku i njene kafane, i Ram i njegovu tvrđavu. Zimi kamioni: s nama Miki, iz Šumadije prevozi drvnu građu u Vršac, i Panta, iz Kostolca ugalj u Belu Crkvu... I još poneki automobil, koji bi da ućari stotinak kilometara, koliko skela skraćuje put od Vršca i Bele Crkve do Požarevca ili Gradišta. Bude i studenata, radnika.
- Svi oni zavise od skele. Zato moramo da budemo tačni, i vozimo cele godine - objašnjava tročlana posada. Čine je kapetan i dvojica mornara. Jedan od njih radi kao blagajnik. A smena, prava mornarska: 15 dana plovidbe, pa 15 dana odmora. Dnevnica 1.200 dinara, beneficirani radni staž. Treba se boriti sa talasima, užadima, zimom, ćudima Dunava...
- Kad ne plovim, dovijam se. Radim kao električar - priča nam Saša. Njegov kolega Rade duva u ruke. Pokraj skele prolazi čamac. Dva ribara otisnula se na reku, ne hajući za hladnoću.

GUBITAK
- ZIMI smo, naravno, na gubitku - priča Žika Sekulić. - Opština ne pomaže, iako mi obavljamo javni prevoz. Da nam makar država da popust na tehnički pregled, ili obezbedi olakšice na brodsku naftu koje postoje u svim dunavskim zemljama... Bilo bi mnogo lakše.

Izvor: www.novosti.rs

• < Prev
• Next >