Moja Lađa

Poslednje tajne Titanika

Šta je zaista dovelo do katastrofe najvećeg putničkog broda onog dana kada je potonuo samo 2sata i 40 minuta pošto je prethodno udario u ledenu santu i odveo u smrt 1522 putnika

„Titanik” je pre 97 godina potonuo u severnom Atlantiku. Otada, kako u šali kaže istoričar sa Harvarda Stiven Bil, „samo se o Isusu i građanskom ratu pisalo više”. U gotovo 200 knjiga, dokumentarnih filmova i dugometražnih filmova – i onom sa najvećom zaradom ostvarenom u filmskoj industriji – istoričari, naučnici i oni opsednuti „Titanikom” vodili su vatrene rasprave o tome šta je zaista dovelo do katastrofe najvećeg putničkog broda onog dana kada je potonuo samo dva sata i 40 minuta pošto je prethodno udario i ledenu santu i odveo u smrt 1.522 putnika.

Pokazalo se da nije trebalo toliko da se brinu. Kako Bred Matsen objašnjava u svojoj novoj knjizi „Poslednje tajne Titanika”, na ta pitanja davno su dati odgovori u okviru poverljive istrage koju su sproveli graditelji ovog broda. Do danas su stručnjaci nagomilali dovoljno dokaza da bi pokazali da se brod raspao na tri dela, a ne na dva – pre nego što je potonuo, a ne posle toga – i potonuo mnogo brže i pod mnogo manjim uglom nego što je to Džejms Kameron mogao ikada i da pretpostavi.Sve ovo dogodilo se zahvaljujući nedovoljnoj debljini zakivaka i tankom trupu. Međutim, pronađena dokumenta iz brodogradilišta „Harland i Volf” u Belfastu, u Irskoj, u kome su nastali „Titanik” i drugi brodovi – otkrivaju da problem nije bio samo u nesposobnosti i slaboj konstrukciji. Reč je o nemaru: brodograditelji su sumnjali da je trup broda bio suviše tanak, ali su zanemarili brigu svog inženjera da bi „Titanik” na vreme isplovio. Istraga sprovedena pošto je brod potonuo nije saopštena javnosti; šefovi „Harlanda i Volfa” odobrili su dve formalne istrage vlade da bi krivicu za nesreću svalili na kapetana broda. Tužbe tako velikog broja žrtava dovele bi do bankrota vlasnika „Titanika” – među njima i Džej Pi Morgana.

U vreme kada su stotine brodova preko Atlantika svake godine prevozile milione ljudi, brodolomi nisu bili neuobičajeni. Čak i onda kada se „Titanik” gradio, sudar u blizini Nantuketa u Masačusetsu između luksuznih brodova „Republika” i „Florida” bio je na naslovnim stranama svih novina u svetu. Oba broda pretrpela su mnogo veća oštećenja od onih koja su „nepotopljivog” ipak dovela do toga da potone. I pored svega, „Florida” je na sopstveni pogon uspela da stigne do Njujorka, dok je „Republika” ostala na vodi narednih 38 sati, pri čemu je svih 750 putnika bilo spaseno. Zašto je „Titanik” prošao toliko gore ostala je misterija. Tek 2005. ronioci koji rade za Matsena pronašli su dva velika dela donjeg dela broda – što je bilo dovoljno za forenzičare da ustanove da su tanak trup i nedovoljna debljina zakivaka, u stvari, krivi za sudbinu broda.

Međutim, sve do sada nije nam bilo poznato da su to znali i brodograditelji. Kada je Tom Meklaski, penzionisani arhivar „Harlanda i Volfa”, čuo za Matsenova otkrića, predao je detalje istrage kompanije iz 1912, koji su do tada bili sakriveni.

„Ono što smo otkrili na osnovu forenzičke analize delova trupa tačno se poklapa sa onim do čega je došao ’Harland i Volf’ na bazi svog detaljnog poznavanja konstrukcije broda”, kaže Matsen. „Meklaski kaže da je čekao da neko sastavi sve delove pre nego što preda sva dokumenta.”

I Matsenovi ronioci i naučnici i inženjeri „Harlanda i Volfa” zaključili su da su jači trup i zakivci mogli da održe brod na površini vode mnogo duže, što bi dramatično smanjilo broj žrtava. („Harland i Volf” su onda modifikovali trup starije „Titanikove” sestre dodatnim delovima čelika. Takođe su napravili „Britanik” – sestrinski brod koji je bio u izgradnji kada je „Titanik” potonuo – prema originalnim specifikacijama.)

„Titanik” je bio proizvod ogromnog rivaliteta koji je podstakao rast profita pomorskog prevoza u špansko-američkom ratu. Nadajući se da će preuzeti kontrolu nad severnim Atlantikom, Džej Pi Morgan kupio je većinski paket u jednoj grupi britanskih i američkih pomorskih kompanija. Federalna vlada pružala mu je podršku subvencijama i manjim porezima. Britanska vlada tada je subvencionisala „Kanard šiping”, jednu jedinu kompaniju koja se oduprla Morganovom preuzimanju. „Sav taj novac otišao je u industriju koja je faktički bila neregulisana”, kaže Matsen.

Oplata trupa tanja za 0,63 santimetra i zakivci za 0,317 santimetara tanji od originalnog dizajna predviđali su smanjenje težine broda za 2.500 tona, zahvaljujući čemu je kanal Lamanš mogao da pređe brže od konkurencije. Zbog toga što pravila brodogradnje nisu išla u korak sa stremljenjima ka izgradnji većih brodova, tanje specifikacije i dalje su ispunjavale važeće standarde. „Bilo je važno da se zadovolje mušterije”, kaže Matsen. „Ako je Džej Pi Morgan hteo da brod bude napravljen od krep-papira, napravili bi mu ga od krep-papira.” Srećom, to nije tražio.

Izvor: www.kockicica.org

• < Prev
• Next >