Moja Lađa

Ada izgubila dušu

U vremenu globalizma Ada se teško prokurvala. Nije to više Ada Mome Kapora, Viosoća Pavla i njihovog društva. To je sada Ada komercijalna. Da bi ti znao šta je Ada, moraš da odeš tu kod ovih ribara, nekadašnjih

„Kada bi se Ada uspravila, kolika bi to planina bila“, kaže Profesor dok se šunjamo Adom. Odjednom iz žbunja ripi zec. Kažu da ima i srna. Teška omorina, pa nije ni za šetnju ni za kupanje. Na klupama se ljube dvoje klinaca. Njima omorina ne smeta. Promiču devojčice smejuljice na rolerima. Jedna malo matora za rolere tri puta pade.

Nisu roleri za svakog. Biciklisti uživaju. Još nema naroda oko jezera, pa se može voziti stazom. Bicikl je jedina sprava koja te tera da stalno ideš napred. Ako zastaneš, pašćeš. Biciklisti se hrane mušicama kao i laste. Zato imaju stalno otvorena usta.

Besna baba prodaje sladolede.
„Kako je, strina?“
„Kakva sam ti ja strina? Loše je. Radim od 1. maja, a ljudi nema. A ljudi nema.“
Unutrašnjost Ade pokrili su golf tereni. Stigli smo u Evropu. Bar neki od nas.
Pričam sa G. G. (glavnim golferom):
„Ada je mesto gde se okuplja veliki broj Beograđana tokom leta. Međutim, dovoljno je velika da ima mesta i za golf. Ovde diplomatija igra. Preporučuju nas, prosto, za dolazak u Beograd. Ne smeta to nikom. Samo ulepšava grad. Inače, golf je sport koji je vrlo razvijen u čitavom svetu. Kina sad već ima preko sedam stotina igrališta. A do pre pet-šest godina nije imala nijedno. Ovo je kod nas neki nukleus iz kojeg treba da se generišu mnoge stvari. Dolaze nam iz Slovenije, iz Bosne, družimo se.“

Na košarkaškom igralištu ekipa sa Banjice. Dolaze često. Igraju košarku, voze bicikle, kupaju se na Adi kad počne sezona.
Kod beogradskog kupatila vesela družina slavi drugi dan Đurđevdana. Hokejaši na travi. Nisam ni znao da se u Beogradu igra hokej na travi. Prostorije su im na starom kupatilu.

Osvojili su mnogo pehara, kažu. Ali najvažnije im je što se dobro druže sa kolegama biciklistima koji tu takođe imaju klub.
Uz špricer i dobro meze.

Kultno mesto na Adi je duboko u šumu zavučeni klub Jovice Mihailovića. Trenutno je jedna prava alternativna svadba, ima i toga, pa čekam do osam sati da se raziđu gosti.
Burad su umesto šanka rasuta po livadi. Sedi se na trupinama i klupama. A ipak ovo mesto mnogi biraju upravo zbog toga što nije provaljeno. Jovica je stari adadžija. Već trideset godina je ovde. Pijemo kvas. Ruski kvas. Jovica ima crvenu majici i preko nje vojničku košulju. Ošišan je do glave. I dobar domaćin.

„U vremenu globalizma Ada se teško prokurvala. Nije to više Ada Mome Kapora, Vuisića Pavla i njihovog društva. To je sada Ada komercijalna. Da bi ti znao šta je Ada, moraš da odeš tu kod ovih ribara. Nekadašnjih. To je tu Pera Ribar i još poneko. Malo je ko tu ostao. To je jedna kapitalistička ala koja je izgradila ogroman teren za golf. E, sad oni kažu da prvo mesto po golfu pripada Keniji.

Projektant je pokazao neki golf teren koji je projektovao u Škotskoj, gde mora helikopterom da se silazi. Zato što je nepristupačno. Ne daju Škoti usred glavnog grada da se prave golf tereni, nego se prave u nekoj nedođiji, pa ovi helikopterima da dolaze. Sada sam sreo šumara i kaže mi šumar: ‘Radim u Srbijašumama. I pokazan mi je projekat za golf terene gde su ne znam koliko još hektara šume. I ja se sa tim ne slažem. Ali moram da ćutim da ne izgubim posao“. U parku usred grada trebalo bi da se vidi koliko su hektara zauzeli ti ekskluzivci.“

Vraćamo se sa Ade, a grob generala Draže nismo našli. Možda je negde ispod golf terena i nikada više nećemo moći da ga nađemo.

Izvor: www.beta.kurir-info.rs

• < Prev
• Next >