Moja Lađa

Dunav kroz istoriju i u antičkoj književnosti

Dunav kroz istoriju i u antičkoj književnosti

”U davnoj prošlosti Dunav je bio jedna od velikih razmeđa evropskog poluostrva“, kaže Norman Davies. On objašnjava: ”Kad je u 1. veku n. e. proglašen granicom Rimskog Carstva, latinski Danuvius (...) postao je razmeđa civilizacije i barbarstva.“

Neki su gradovi na Dunavu odigrali istaknutu ulogu u istoriji Rimskog Carstva, a kasnije i takozvanog Svetog Rimskog Carstva. Tako je naprimer Bratislava, kulturni centar Slovačke i njen današnji glavni grad, od 1526. do 1784. bila mađarska prestonica. Jedno je vreme veličanstveni dvorac koji se uzdiže stotinjak metara iznad Dunava bio rezidencija austrijske carske porodice. Kada su 1741. Beču zapretile francuska i bavarska vojska, u taj je dvorac pobegla i Marija Terezija, koja je kasnije postala carica.

Kako su carstva nastajala i propadala, tako je i Dunav stalno doživljavao političke promene. U 11. i 12. veku bio je granica Bizantskog Carstva. Kasnije je najvećim delom tekao kroz Otomansko Carstvo, a podunavski gradovi kao što su Beograd i Budimpešta bili su pod turskom okupacijom. Turci su 1529. i 1683. opsedali čak i Beč, ali ga nisu osvojili.

Stoga nije neobično da je nemački pisac Werner Heider rekao: ”Nijedna druga evropska reka ne može se uporediti s Dunavom u pogledu njegovog istorijskog značaja.“ Jedan drugi pisac primećuje da je Dunav u prošlosti bio ”glavni osvajački put prema Evropi kojim su s istoka dolazili Huni, Tatari, Mongoli i Turci“.

Dunav je također bio poprište borbi u ratovima novijeg vremena. Pisac William L. Shirer piše: ”U noći 28. februara [1941] jedinice nemačke vojske koje su se nalazile u Rumuniji prešle su Dunav i zauzele strateške položaje u Bugarskoj.“ Četiri godine kasnije, 1945, ”Rusi su 13. aprila zauzeli Beč, a potom su krenuli uzvodno obalom Dunava, dok im je američka Treća armija išla u susret, krećući se nizvodno“.

Podunavska priča o kulturi i ideologijama često je bila protkana motivima rata, a vode te reke mnogo su puta bile zamućene zbog krvi prolivene u ratovima čovečanstva.

U antičkoj književnosti

Tacit kaže da Dunav izvire na laganim, blagim padinama planine Abnobe, prolazi kroz mnoge narode, i najzad se, u šest rukavca, probija u Crno more, a sedmi rukavac se gubi u močvarama.

Abnoba je današnji Švarcvald. Na pitanje gde je izvor Dunava, stari geografi su davali različite odgovore; uostalom, ni danas nije sasvim jasno, jer voda iz "izvora Dunava" u Donauešingenu ne teče dalje samostalno, već se uliva (podzemnim kanalom) u reku Brigah.

Po Herodotu, gornji deo ove reke, od Timoka do izvora zvao se Δανουβιος (Danouvios), dok je donji deo Ιστρος (lstros). Ova onomastika je takođe kovanica od reči 'ιςτια ili 'εστία (istia ili estia)-ognjište, što znači na ognjištu gostoljubivo primiti ili hraniti i drugog člana ili dela, od reči ρεο, ροος, ρους (reo, roos, rous)-struja, reka, lat. rivus. Danubius dakle znači Zevsova, reka života, "božanska reka", odnosno "kraljica svih reka". Istovetan je i značaj imena Istros, reka hraniteljica. Iz ovoga se može zaključiti da je Dunav personifikacija boga Diosa ili Zevsa u gornjem toku, posebno Srednjeg Podunavlja, dok je Istros personifikacija boginje Hestije, najstarije Kronove i Rejine kćeri.

Hestija je jedno od dvanaest olimpijskih božanstava i personifikacija vatre na ognjištu, što asocira na ognjišta Lepenskog Vira. Zevs joj je dodelio počasno mesto u središtu svake kuće, kao i u svim hramovima, gde su joj prinošene žrtve. Zevsa-Diosa (Dunav) hrane i snabdevaju nektarom i ambrozijom mnogobrojne rečne lepotice-nimfe tj. pritoke sa leve i desne strane, a to su pritoke Srednjeg Podunavlja.

• < Prev
• Next >