Moja Lađa

Penzija za Most kraljice Marije

Otvaranjem novog mosta "Evropa" preko Save kod Rače stari železničko-drumski most polako odlazi u penziju.

Reka Sava oduvek se prelazila sa semberske strane u Srem. Brodila se reka, pa je tako i selo Brodac dobilo ime po brođenju, prelasku reke, jer je baš iz atara ovoga sela bilo najviše „navoza“ - mesta gde su pristajali čamci, skele i brodovi, a kasnije je glavni prelaz Save bio nedaleko od ušća reke Drine kod naselja Rača, piše agencija Srna.

Sava se kod Rače brodila još pre hrišćanske ere, jer na latinskom jeziku reč "rača" znači "skela". Sve do sredine prošlog veka Rača je bila glasovito lučko, drumsko i železničko čvorište, a kada je 1950. godine, preko mosta, tri kilometra uzvodno, uspostavljena redovna železnička veza između Šida i Bijeljine, ekonomski značaj uzavrele varoši počeo se topiti.

Rača je sada malo, ubogo, izgubljeno naselje, uraslo u korov.

Most preko reke Save izgrađen je 1934. godine i u saobraćaj ga je pustio kraljevski par Marija i Aleksandar Karađorđević. Most je dobio kraljičino ime i preko njega se odvijao drumski saobraćaj. Tako su konačno čvrstom vezom bili povezani Semberija i podmajevički kraj, s desne, i Srem sa leve obale reke.

"Moja familija je imala skelu kod Rače i prevozila je putnike i robu preko reke. To je bila jedina veza između naših ravnica. Ugalj iz ugljevičkog bazena, poljoprivredni proizvodi i sva druga roba iz Semberije i podmajevičkog kraja u Raču dovozio je mali voz "ćiro“, a na drugoj strani bila je pruga normalnog koloseka. Sve je to preko reke, od jednog do drugog voza, prenošeno žičarom. Takođe i industrijska roba, namenjena tržištu našeg kraja" - kaže penzionisani lekar Milivoje Kićanović.

Most kraljice Marije ubrzo je postao značajan za svekoliki život ravničara - postao je i velika vrata za njih u beli svet. Gradili su ga, uglavnom, Italijani, a sve teške poslove, računajući i postavljanje velikih kamenih stubova u korito reke, radili su Semberci, a ponešto i Sremci. Pripoveda se da su se italijanski radnici u vreme građenja mosta svakodnevno sladili jedući žabe, puževe i zmije, kojih je u izobilju bilo u blizini reke.

Gvozdeni kolos natkrivljuje ravnice oko reke. Moćan. Veličanstven. Izazivao je pažnju radoznalaca i palio im maštu. Redale su se legenda za legendom: o volovima na Gučevu, Jovanu Ivkoviću - Čarugi i žandarmima, o Stevanu Julčiću i njegovom konjiću, o milicioneru Savi Jeremiću, o skakačima s njegovih stubova u reku...

"Svaki prelazak preko mosta poseban je doživljaj. Prvo: sa njega se daleko vidi u obe ravnice, a drugo: uvek na njemu ima vetra, a pogled na reku je veličanstven. Ovaj most je deo mladosti svakog Semberca" - kaže Petar Vaselić iz Broca.

U Drugom svetskom ratu deo mosta na sremskoj strani bio je srušen. Žičara, takođe. Onda su nastale tužne, teške i opore pripovetke - "splavovi" mučki umorenih jasenovačkih žrtava zapinjali su za stubove mosta. Širio se nesnosan smrad gnjilih tela ustaških zatočenika.

Došao je onda i rat iz devedesetih godina prošlog veka. Prvo je Sava pronela, ko zna gde, otkinutu nogu u vojničkoj čizmi. Bila je to samo najava ponovnog stradanja ljudi, a onda su opet plovila gnjila telesa umorenih.

Potom s obe strane dolaze carinici i pogranični policajci. Podeliše se obale jedne te iste reke. Most kraljice Marije postade i spas za stotine hiljada nevoljnika iz ratom zahvaćenog područa. Ipak, najteže je bilo maja i avgusta 1995. godine - kada su u Srbiju bežali nevoljnici ispred hrvatske vosjke. Išle su kilometarske kolone. I predugačke željezničke kompozicije vozeći pet, šest ili sedam hiljada izbeglica u vagonima.

Most kod Rače po tome, nažalost, uđe i u pesme grupe "Zabranjeno pušenje“: "Od istorijskog Avnoja do izbjegličkog konvoja preko Sremske Rače...“ i folk pevača Bore Drljače: "Plači, mala, plači, ost`o sam na Rači..."

Dođe onda i septembar 2010. godine. Moderni most "Evropa" prisloni se uz kraljičin most. Obradovaše mu se svi, osim nostalgičara, zaljubljenika u stari gvozdeni kolos.

Sada “Evropom“ jezde automobili, kamioni, šleperi... Stari most miruje. Ćuti. Više se ne čuje uobičajeno traparanje preko njega koje se širilo ravnicom, pa se, kao eho, odbijalo od sremskih hrastika i semberskih vrbaka. Nema ni vozova.
Da bar oni protutnje i iz dremeži probude stari most na Rači. Nema ih, pa nema. Most kraljice Marije ode u penziju. Nezasluženo!

Izvor: www.mondo.rs

• < Prev
• Next >