Moja Lađa

Viktor u opasnim dubinama okeana

Da bi upoznao i najveci deo planete, nas najveci avanturista zavrsio je kurs dubinskog ronjenja i uputio se u beskrajno vodeno bespuce.

Video je lepšu stranu velikog plavetnila, ali naišao i na opasne ribe, uklete potonule brodove i gledao se oči u oči sa ajkulom.

Zemlja obuhvata mnogo više od tla po kome hodamo. Pravi putnik mora da zaviri u nebo, u rudnike i u okeane kako bi barem deo njene celovitosti sagledao. Helikopterima sam dolazio do najvećih zabiti Australije, a u bezbroj avionskih letova skupio sam više letačkih sati nego pojedini piloti. U dubinama ruskih rudnika igrao sam karte sa rudarima prebrojavajući zlatne zube Ruskinja koje rade pod zemljom ruku pod ruku sa muškarcima.Činjenica da je 71 odsto zemljine površine prekriveno vodom dovoljno govori u prilog mojoj tvrdnji da nema upoznavanja planete bez dubinskog ronjenja. Procenjuje se da je ovaj sport i 96 odsto rizičniji od vožnje automobila. Najmanja greška na velikoj dubini može lako ronioca da košta života i da nejako čovečje telo pretvori u hranu za ribe. Obuku za dubinsko ronjenje prošao sam u državi Brunej Darusalam u gradu Bandar Seri Begavanu. Preko interneta sam našao besplatan smeštaj kod jedne Kineskinje, inače instruktorke za ronjenje u jednom elitnom hotelu. Posle malo očijukanja pao je dogovor - ona će mene da obuči, ja ću da joj pomažem u nošenju opreme i obučavanju drugih. Zvuči kao lak zadatak... ali nije uopšte, pošto je oprema za ronjenje često teška i više desetina kilograma.
Tada sam uspešno završio dva kursa: jedan za ronjenje, a drugi iz udvaranja na kineskomaležanskom. Zagnjurio sam glavu u dubine plavetnila i shvatio da će me ta čudovišna prostranstva zauvek privlačiti. Od tada sam ronio kad god mi se ukaže prilika, pomagao mnogim instruktorima, čak i sam obučavao druge da rone.Imam tremu svaki put kada na leđa stavim te dve boce za vazduh i prekrijem lice maskom. Da li ću mnoštvo tehničkih stvari ispravno uraditi? Da li ću se iz morskih dubina vratiti na površinu? Šta ću dole videti? Da li će sve biti tamno i zamuljeno, da li će iz mraka naleteti neka otrovna riba ili čudovište? Ili će i ovo ronjenje proteći u fantastičnom lebdenju, u povezivanju sa prirodom, u maženju morske trave i posmatranju veličanstvenog kolorita božje mašte. Znanje glavu čuva. Ali ljudski rod veoma malo zna o životu ispod površine vode. Zato tako olako u njoj često i gubimo glave. Na 40 metara dubine uvek se osećam kao kod kuće. Ili bolje rečeno, kao kod tuđe kuće. Sa poštovanjem posmatram svet oko sebe. Divim se raznolikim oblicima života i postojanja. Upoznajemo se međusobno.

Događalo se da naletim na nezgodna stvorenja. Neke ribe su prgave i deluje kao da se ljute što sam ih prekinuo u viševekovnom miru i zavetu ćutanja. Većinu bole škrge za moje prisustvo. Uvek su me najviše začuđivale raznobojne ribe i naduvanog ili šlogiranog izgleda - sa bodljama ili nalik dečjim crtežima.Jednom prilikom sam sa mojom Kineskinjom krenuo u obilaženje nekoliko potopljenih brodova. U okolini ostrva Labuan nalazi se čak pet potopljenih brodova iz različitih perioda istorije. Krenuli smo u višednevni obilazak svakog od njih ponaosob.Biljni i životinjski svet je odavno ove olupine obgrlio neviđenom vegetacijom, a u mornarske ormariće uselila su se čitava jata riba. Prvi u nizu brodova bio je Tung Huang. To je kargo brod koji je prevozio cement, a potonuo je 1980. godine. Ušunjali smo se u njegove prostorije tiho; razgledao sam ogromne mašine i razrušenu palubu. Prekriven raznim mrežama ličio je na olupine iz crtanih filmova. U pojedinim prostorijama nalazilo se mnogo mrtve ribe - neoborivi dokaz da se u ovim vodama koriste nedozvoljena sredstva za lov.Drugi u nizu bio je američki ratni brod koga su potopili Japanci 1945. godine. On je u priličnom raspadu, izlomljen u deliće. U njegovoj blizini leži još australijski brod koji su zauzeli Japanci, a potopili Amerikanci. Japanci su tu držali gomilu australijskih žena-zarobljenika koje su im služile za seksualne orgije. Kada je brod pogođen, vojnici su se evakuisali, a ostavili australijske ratne zarobljenike, sve žene i po koje dete da zajedno sa brodom postanu podvodni spomenik nečoveštva. Kineskinja me je odmah upozorila: u prostorijama broda ćemo videti puno municije, ali i ljudskih kostura. To će biti manje strašan deo ronjenja.

Mnogo ronilaca tvrdi da je brod uklet, da su im se čudne stvari dešavale dok su obilazili ovu olupinu. Moja Kineskinja se kune u sve najsvetije da je lično čula decu kako plaču i dovikuju i da ju je taj glas nekoliko puta proganjao sve do površine. Grupa ronioca koju je obučavala toliko se jednom uplašila, navodno videvši duha, da su se zakleli da nikada više neće posećivati ovu olupinu. Pošto je ipak upravo to ronjenje najzanimljivije, uspeo sam da ubedim Kineskinju da se, barem nakratko, spustimo i do ovih dubina.Iz daljine se sa strane broda vidi ogromna rupa od bombe. Obilazak olupine počeli smo od kormila, spuštajući se ka nižim spratovima. Pojedini kosturi su na sebi još imali ostatke odeće, dok je većina bila gola. Čini se kao da su umrli u panici i pre davljenja. Jedan kostur mirno sedi u uglu na stolici i posmatra nas znatiželjnim rupama na mestu očiju. Pored njega je sanduk sa municijom. Deluje kao da je izdahnuo pomiren sa sudbinom. Čini se kao da je njegov duh zauvek zarobljen u prostoru nepomičnog vremena koje je ophrlilo zajedno sa morskom vodom ovaj brod i sve što je u vezi s njim. U daljini se čula monotona lupnjava; kao da neko o metalna vrata u istim intervalima udara. Možda to morske struje šalju neke tajne poruke, ili nesmireni duhovi zvone na uzbunu. Kineskinja je to protumačila kao znak da nam je vreme isteklo, i da treba da se vratimo iznad površine.Na petak trinaesti, novembra 1981. potonuo je filipinski brod, danas skoro u potpunosti prekriven koralima. Kada smo završili obilazak, Kineskinja je panično počela da mi daje signale da pogledam sa strane - olupini je prilazila poveća ajkula! Brzo smo našli zaklon i posmatrali je iz prikrajka. Već nam je ponestajalo vazduha i bilo smo svesni da, ukoliko ne ode, moraćemo da joj izađemo na megdan. Smrt u borbi je ipak časnija od gušenja. Ova ajkula nije nas primetila i ubrzo je otišla svojim poslom. Od tada ronim samo sa oružjem pod pojasom.

Ajkulama su ljudi mnogo koščati

Na mnogim časovima ronjenja dosta se uči o životinjskom svetu. Ajkule su inače vrlo mirne, napadaju samo kad su gladne i samo ono što vole da jedu. Na sreću, ljudi nisu po njihovom ukusu - previše smo im koščati. Mnogo više vole foke i delfine, pa čak i kitove. Ajkule su takođe veoma znatiželjne. Pošto na raspolaganju od udova imaju samo zube, onda sve što ih zanima da vide šta je - ugrizu! Tako testiraju da li je za jelo ili nije. Ukoliko bi me ajkula ugrizla pa tako došla do zaključka da sam nejestiv, to bi mi bilo od slabe koristi. Da ronilac ne bi privukao njihovu pažnju, ne sme da nosi ništa svetlih ili fluoroscentnih boja, a na površini se ostavljaju lančići, prstenovi i slično, što bi moglo da napravi odbljesak u vodi.

Izvor: www.pressonline.rs

• < Prev
• Next >