Moja Lađa

Ušće Drine pod opsadom kopača šljunka

Neuređena granica između Srbije i BiH zamućuje ovlašćenja inspektora, pa oni ne mogu da kazne bageriste koji iz vodotoka vade građevinski materijal bez dozvole.

Kada ih zaskoče vodoprivredni inspektori i zatraže dozvole na uvid, bosanski kopači šljunka koji nelegalno riju po ušću Drine u Savu, podrugljivo odvrate: „Ne možete nam ništa, ovo je Srbija.” I inspektori se povuku, jer kopači su potpuno u pravu. Kada su crtane avnojevske granice u bivšoj Jugoslaviji, linija razdvajanja između dve tada bratske republike postavljena je levo od Drine. U međuvremenu se reka pomerila i neke parcele koje se sada nalaze levo od vodotoka još se u katastru vode kao teritorija Srbije. To ne znači da se samo bosanski šljunkari odriču dela svoje države u korist Srbije, jer isto rade i njihove kolege s ove strane granice kada na njih navale naši inspektori: „Ne možete nam ništa, ovo je Bosna”. I, pošto su i oni, ako se držimo katastra, sasvim u pravu, takođe se provuku bez kazne.

Zbog neuređene granice, iz ušća Drine se šljunak i pesak naveliko crpe. Za divno čudo, to još nije ugrozilo plovni put tom rekom, kažu u Direkciji za plovne puteve. Ali, pate brojne ptice koje žive u tom području, a među njima su i neke strogo zaštićene vrste. One su samo najpoznatije žrtve ekološke katastrofe na ušću Drine, koja bi u dogledno vreme mogla da liči na Veliku Moravu, koju su nelegalni šljunkari već unakazili i mestimično pretvorili njene obale u izrovani pejzaž nalik Mesečevom.

– Naslage šljunka su bitne za ptice, od kojih se neke vrste, poput male čigre, samo na takvim ostrvcima i gnezde. Male čigre su globalno ugrožena vrsta, a na donjem toku Drine obitava nešto manje od dvadeset parova. To je jedino mesto u Srbiji koje su one nastanile. Zbog bespravnog iskopavanja šljunka, sa Drine su nestajale čitave kolonije ptica, kao što su, osim male čigre, žalar slepić, begunica, pčelarica, veliki ronac i druge – objašnjava Marko Tucakov, iz Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije.

Najosetljiviji živi svet reke je onaj koji nastanjuje njeno korito. Ali, posledice osećaju i oni na suvom, jer šljunkari kopaju i sa obala, odnoseći i njene delove. Tako podrivenu bagerovanjem, obalu podlokava i Drina, sve više je urušavajući.

– Jedini pozitivan aspekt u svemu tome jeste što, kad se kopa dalje od obala, po završetku eksploatacije ostaju rupe koje se vremenom pune vodom i pretvaraju u staništa živog sveta. Ali, taj povremeni plus nije dovoljan da izravna sve ostale minuse – kaže Tucakov.

Bespravnog izvlačenja šljunka i peska na Drini ima čak i podno Pavlovića ćuprije, napominje Tucakov, i to iz naslaga u koje su pobodeni stubovi mosta. Da bi sprečili izvlačenje bespravnih kopača šljunka, zahvaljujući zbrkanoj granici, u Direkciji za vode su razgovarali sa bosanskim kolegama o ideji da inspektori obe zemlje idu u kontrolu ušća Drine. To je, ipak, samo delić problema koje Srbija ima sa šljunkarima. I oni koji dobiju dozvolu za iskopavanje često prekoračuju odobrene lokacije i količine. Tonaža koju iscrpe samo se delimično proverava. Da bi se stanje koje ostave za sobom uporedilo sa prethodnim, neophodno je opsežno snimanje svih rečnih korita, što bi koštalo oko 80 miliona dinara. Izdavanjem dozvola za eksploataciju šljunka godišnje država zaradi tek 100 miliona dinara, pa se snimanje, finansijski gledano, ne isplati. Rečna korita samo delimično snima Direkcija za plovne puteve, barem tamo gde transportni koridori postoje.

Izvor: www.politika.rs

• < Prev
• Next >