Moja Lađa

Politizuje se svet ribolovaca

Ribolovca nikada nije zanimala politika, jer je samo hteo da lovi ribe. To su mu i omogućili. Mogao je da izostane iz politike i mirno je lovio ribu, ali na određeni način i po pravilima igre, koje su odredili političari, koji ne love ribu. Čini se da su političari zamislili da će tako biti do kraja sveta i veka pa su sa lakoćom uzimali stvari.

Pravilnik je tek video svetlo dana i možda još nije ni postao važeći Pravilnik o načinu, alatima, opremi i sredstvima kojima se obavlja privredni i rekreativni ribolov, a već se pročulo da će nadležni organi povući dokument. Suvišno je u detalje predstaviti pravilnik od čije dužine je kraći samo njegov vek trajanja, ali nije na odmet govoriti o segmentima u koje se odlučno upleo u vezi aktivnostima pored vode.

Pravilnik je prvenstveno smanjio mogućnosti ribolovaca. Strogo je odredio korišćenje određenih tipova mreže, naročito u vreme razmnožavanja. U ovom prilično dugom periodu, od 1. marta do 15. juna, ribolovci su mogli praktično da se ograniče na korišćenje povlačeće mreže, i to u vodama van obalnog dela, širokog trideset metara, računajući i trideset metara pored ostrva.

Čuje se da su zbog toga posetili nadležne iz ministarstva i, čulo se i to, da računaju na brzo rešenje svojih žalbi. Navodno, dobili su obećanje da će biti ponovo formulisani pasusi koji ograničavaju tip i broj alata… Videćemo, pošto su ribolovcima to obećali „juče za danas” i to u ministarstvu.

Ne treba strepeti da se u nedostatku parlamenta to ne može sprovesti. Pošto se ne radi o zakonu, stvar se može srediti i ministarskom uredbom. Ribolovci se nadaju, a ribari se spremaju da se protive tome. Nemaju primedbi na ribolov na otvorenom, već na vađenje ribe na mestima za razmnožavanje u zabranjenom periodu. Što znači sledeće, šta god da ministarstvo učini, neko će negodovati. I to će učiniti sa pravom, pošto nadležni godinama prave sve gore i gore pravne uredbe, zbog čega je prekipelo i ribarima i ribolovcima. Razlika je samo što ribari imaju strukovno udruženje, dok ribolovci nemaju. Tačnije, nisu ni imali do nedavno, kada je formirano društvo Udruženih ribolovaca Srbije.

Nakon svog osnivanja, ova organizacija je agitovala za premošćavanje pravnog vakuma i našla način da u nedostatku ribočuvara inspektori i policija patroliraju vodama, da ih oslobode mreža. Začudo to se nije svidelo vlasnicima oduzetih mreža. Ni ponekim ljubiteljima vode skupljanje mreža se nije dopalo jer su „amateri“ skupili više mreža nego što to imaju običaj profesionalci. Mada ni to nije sigurno, ni količina, ni durenje, ali je ostala činjenica da ranije ribolovačke organizacije takve stvari nisu umele efektivno da organizuju. Tu na scenu stupa Savez sportskih ribolovaca Srbije. Kada je, naime, rukovodilac državne organizacije saznao da će se na manifestaciji Fishing Show&Outdoor World na novosadskom sajmu pojaviti i Udruženi, a šta više, predstaviće se i sopstvenim programom, otkazali su svoj nastup.

To ne bismo komentarisali, ali bismo pokušali da objasnimo. Državno udruženje sportskih ribolovaca ne predstavlja interese rekreativnih ribolovaca već isključivo interese ribolovaca-takmičara. Kako to čini i u kojoj meri, o tome bi mogli dugo da pričaju članovi reprezentacije i klubskih timova. Nije komentar, i dalje je samo objašnjenje: sa pitanjima koja se tiču rekreativnih ribolovaca sve do sada se niko nije bavio kao Udruženi. Oni za svoj angažman ne traže pare. Dok savezi ribolovaca funkcionišu od para ribolovaca i računaju na iste, dotle, Udruženi ne izdaju dozvole za rubolov, ne nastupaju kao vlasnici voda i ne treba im novac ribolovaca. Organizaciju su stvorili okoreli optimisti koji veruju da se voda i riba još mogu spasiti. Ali u njima ima toliko pesimizma, te da ako upravo oni sada ne učine nešto u cilju odbrane vode i ribe, to neće uraditi niko. Njihov nastup je rezultirao i nastupom na sajmu. Kao i mnogim budućim pešačenjima inspektora.

Udruženji ribolovci Srbije su napravili dobar sajt na kojem je istaknuto mesto dato prijavi krađe ribe i prijavi ilegalnog prometa ribe. Na osnovu pristiglih prijava nastupaju kod nadležnih inspektora i zahtevaju njihovu intervenciju tamo gde se za to pokaže potreba. Ili predaju građanima telefonski broj inspekora, koje građani imaju prava da pozovu. Mnogo ih je i čini se da će ih biti sve više kojima se ne dopada da koristimo svoja prava. Jer je njihov život bio komotniji dok nismo ništa radili.

Desilo se, pre neki dan, to da je aktivista organizacije fotografisao ogromnog smuđa, koji je imao više od deset kila, na štandu zemunske pijace. Ogromna riba u vreme zabrane ribolova! Stanimo na momenat da objasnimo zakon. Pojednostavimo… Za vreme zabrane ribolova, ribu koja je manja od propisane može staviti u promet samo onaj ko raspolaže dokumentom koji dokazuje da je riba iz uvoza ili iz ribarskog gazdinstva. A ovaj dokument mogu tražiti i inspekcija i policija. A i trebala bi da traži, kada vidi ovakvu ribu, kao i da pokrenu postupak u nedostatku dokumenta. Duhovna vrednost smuđa sa zemunske pijace, u vreme zabrane ribolova, je toliko velika da ovakva brojka postoji samo u matematičkim zadacima. Ova riba je u svoj svojoj veličini, beživotno satima stajala na pijaci, a da niko nije izvršio nikakvu intervenciju. Kasnije, kada je aktivista počeo da širi fotografiju na raznim forumima, prvo je dobio pretnje na svoju adresu, posle i prijavu Facebook-u te je fotografiju morao skinuti. Do tada smo je mi skinuli, pa je bilo ko mogao da je pošalje.

Šta Udruženi rade drugačije? To što nešto uopšte čine. I što okreću naopačke virtuelni svet Facebook-a i drugih društvenih mreža i nisu robovi već korisnici mogućnosti koje pruža internet. Istovremeno su i vrlo sumnjivi. To ne kažemo ozbiljno, ali je činjenica da dobro odabrana ekipa brzo saznaje, brzo širi i brzo sređuje stvari.

Ali su sumnjivi i zbog toga što za to uopšte ne traže pare od ribolovaca.

Izvor: www.magyarszo.com

• < Prev
• Next >