Moja Lađa

Kalafatiranje ili nega duše broda

U Africi vreme teče drugim ritmom - u skladu sa prirodom. Naročito ako je vruće kao sada. Na moje naivno pitanje - kako Afrikanci rade po vrućini, dobronameran i iskren odgovor je - ne rade.

Što se 'belaca' tiče, postoje dve grupe: oni koji se stalno nerviraju i odlaze, i oni drugi koji sa oduševljenjem prihvataju ritam Afrike.

Život ovde počinje sa prvim svitanjem, ribolovom, trgovinom na pijacama... Sve staje od 11 do 17 časova, kada se opet ide u ribolov ili, ako baš mora, obavi neki posao. 'Padanjem' noći počinje druženje, razgovor, muzika...

Ovo uklapanje u ritam Afrike sam doživeo i ja pošto sam morao da moj brod SUR kalafatiram: zaštitim, očistim i pripremim za ovu sezonu.

 SUR je veliki Dow i iz milošte takve brodove zovu Jahazi, a s obzirom na to da je pravljen na tradicionalni način i od najboljeg drveta, njegova reparacija zahteva posebnu pažnju i znanja.

Angažovao sam lokalne stručnjake koji svoje umeće prenose sa kolena na koleno već stotinama godina.

Posle par dana dogovora uz uobičajeno nadmetanje u poznavanju posla da se ne bi uvredili, a koje se kod nas zove cenkanje, morali smo da sačekamo maksimalnu mesečnu plimu da bismo na koralnu plažu nasukali brod.

 Osekom je brod ostao nasukan na peščanoj plaži, izvrnut na bok, delovao je kao zalutali kit. Svakog jutro sa svitanjem bi se pojavljivala grupa vrednih ruku koja ga je ljuštila, kuckala derala, mastila, ali samo do deset sati. Zatim bi sve utihnulo u vrućini...

Posle nekoliko dana u pomoć su pristigla dva crna zastrašujuća bivola velikih rogova - oni su brod prevrnuli na suprotni bok i opet su počeli radovi, danima, od svitanja do deset.

Posle, ne znam baš tačno koliko vremena, možda dvadesetak dana, u zoru se pojavio samo predradnik i sa ponosom saopštio: radovi su gotovi desetak dana brže nego što je uobičajeno i uskoro, u noći najveće plime, SUR će biti porinut u more.

Tako je i bilo.

 Mesec je bio čarobno 'pun', more je nadošlo, ljudi su igrali pored broda koji je veoma brzo, bez obzira na svojih 50 tona, opet bio u moru. SUR u vodi, a mi kraj vatre i roštilja.

Ujutru, opet na ravnoj palubi SUR-a, bio sam srećan. Za ovih mesec i po dana sam mnogo naučio, srce mi sve više kuca u ritmu Afrike i stvarno bih mnogo izgubio da sam ovo obavio u betonskoj luci za četri dana pomoću dizalice.

Čak mi se i SUR čini zadovoljan pošto se nanadano promenio iz bordo u belu boju. Na ovom ostrvu i u ovoj uvali postojala je samo bela boja. Biće zanimljivo sačekati sledeću godinu, novo ostrvo sa novom uvalom i ko zna kojom afričkom nijansom.

Pozdrav,

Mario Bralić, kapetan broda SUR

Izvor: mtsmondo.com

• < Prev
• Next >