Moja Lađa

Dunavom do Crnog mora za 300 evra

Ne bih hteo da neko pomisli da je ovo lako i jednostavno putovanje, pa da nastrada.
Ali se nadam da može inspirisati mnoge ljude.

Kao što u naslovu piše za 300 evra sam se spustio čamcem do Crnog mora i vratio se kući. U cenu su uračunati troškovi benzina za pentu, hotelski smeštaj, hrana, autobuska karta od Tulče do Bukurešta, vozna karta od Bukurešta do Beograda, auto gas od Beograda do Delte i nazad do Novog Sada sa troškovima drumarine. Na te troškove treba dodati još i slanje sms poruka mojim ukućanima koje je koštalo ne malih 60 evra.
Kad se podvuče crta to i nije mnogo s obzirom da je putovanje bilo prvi put i da se dešavalo u prolećnom periodu.
Pažljivijom organizacijom puta sada bih mogao i za 200 evra da se spustim i dodjem kući a da mi bude prijatno na putovanju čak i pored poskupljenja goriva (važi za 2011). U slučaju da se nabavi polovni čamac koji može da se proda u Delti kao što se može pročitati u trećem putopisu, sasvim je moguće da ta suma bude i manja. Najbolja je možda varijanta dvojica u gumenjaku sa motorom od 10 KS, pa sve to za 12-14 dana, pa lagano povratak vozom. Sve je stvar organizacije.

Putovanje se desilo u periodu od 22. aprila do 20. maja 2010. godine, a presudna okolnost za ovo putovanje je bilo ukidanje viza, inače bi se desilo mnogo ranije. Odlučio sam se za proleće jer iz iskustva najstabilnije vreme je s početka proleća i jeseni. Nekad u maju imamo i dvadeset sunčanih dana bez vetra a takvo vreme se dešava i u septembru. Naravno, nekad proleće bude hladno i kišovito, a nekad septembar bude isto takav. Na sreću, tog proleća 2010 vreme je bilo toplo. Odmah s početka aprila sam počeo da naručujem opremu koja mi je bila neophodna za putovanje.

Oprema koju sam imao i koju sam nosio i koristio:

-Čamac Elan 401 l sa dva motora Tomos 4 sa rezervoarima, vesla glavna i malo pomoćno, sve uredno registrovano u Kapetaniji Novi Sad. Plus, užad (oko 20 m.), teg, stolica, cev kotlića (teleflex), osnovni alat (svećice, štiftovi, klešta, šrafciger, puno sitnih rezervnih delova).
-Automobil sa prikolicom za taj čamac
-Jakna od Gore-tex materijala
-pantalone od istog materijala
-bermude
-flis
-polar jakna
-aktivni veš gornji
-dve majice dugih rukava od nekih isto modernih materijala što se brzo suše, a topli su i dišu
-rukavice Gore-tex skijaške i obične vunene
-dva para skijaških čarapa
-brile za skijanje
-dve kape polar materijala i jedan kačket sa zaštitom za vrat i šešir
-naočare za sunce
-gaće dva kom. sintetika
-šator mali kupljen u Formaxu za 1200 din. Težine 1,5 kg.
-vreća za spavanje do -8
-torba od skijaških cipela u kojoj je bila vreća i odeća
-torba sa točkićima u kojoj sam držao hranu (one torbe što vuku ljudi na pijacu)
-dva ranca jedan sa alatom i prvom pomoći drugi sa kozmetikom i sitnicama
-podloške najjeftinije tri komada
-mobilni telefon Samsung c180 i noviji M8800 koji mi je služio kao internet, fotoaparat, gps, kamera i na kom sam držao mape Dunava i muziku, a sve na micro SD 1 GB)
-lagani dvogled 8-25x25
-gumene čizme i patike
-lampica
-pasoš biometrijski, plovidbena dozvola i dozvola upravljača čamca.
Morao sam još da nabavim:
-bivak vreću (mala stvarčica koja me je štitila od prehlade tj. moju vreću za spavanje činila suvom) cca 50 evra naručena iz Slovenije kibuba.com, kod nas nije bilo
-prsluk za spašavanje sa reflektujućom folijom naručen kog svetionik.org za oko 2200 din.
-solarni punjač mobilnih telefona naručen kod Elvet Pirot za 1000 din
-zastavice Srbije, Bugarske i Rumunije naručene preko gmt.rs ispod 500 din., čini mi se.

Od hrane sam nosio konzerve ribe, gotovih jela, žitarice (ovas, ječam, raž, musli), suvo voće, koštunjavo voće, vegeta, kesice supe, čokolada, mekinje (odlično za probavu), pšenicne klice (super stvar), dve velike kante turšije (toliko sam je imao da sam morao da prospem jedan deo u Delti pri povratku), kanta cvekle, dva balona od po 6 litara domaćeg soka od paradajza (trajalo skoro do Delte), dva balona vode od 6l. Nekoliko litara mleka. U početku sam imao i kuvanu hranu koju je majka pripremila. Svu hranu za doručak i večeru sam mešao u maloj kanti od C senfa i to mi je bila porcija (1kg.). Mešao sam žitarice sa paradajz sokom ili mlekom. Hrane je uvek bilo za više od deset dana. Na kraju sam kalkulisao i tanjio zalihe kako sam znao da sam bliži cilju.
Samo jednom sam dokupio hranu u Vidinu u Bugarskoj i oduševio se njihovim sarmicama u konzervama. Ostalo je bilo samo koja litra mleka i vode.

Prethodno sam pregledao Google Earth, prebacio mape sa priručnika Dragana Milenkovića na mobilni, prepisao brojeve smeštaja pokupljenih sa pansion.co.rs, pogledao gde spavaju kajakaši na TID-u i pribavio brojeve prevodnica Djerdap I (019 810 000) i II (063 546 242) koje sam dobio od Kapetanije Prahovo (019 524 026)..

Nakon što sam dobio naručen solarni punjač, odlučio sam da posle zimskog sna testiram čamac, pente i opremu. Pred Uskrs smo otišli do Bezdana i porinuli čamac. Pomogli su mi sestra i otac a ujedno su i vratili auto i prikolicu.

Posle spuštanja čamca veslam oko 10 km. Sa hrvatske strane redovno patrolira policija dok naše uopšte nisam ni video, a spuštam se ovom putanjom svake godine. Koristim priliku da posetim novu marinu u Apatinu i prvi put sipam gorivo na vodi.

Prethodno primam u čamac neke momke koji su me zamolili da ih prebaciim od njihovog kampa do marine. Mislili su da sam neki Nemac jer sam veslao. Usput pričaju kako se u Apatinu grade spomenici i marine a potrebni su im drugi sadržaji. Posle Apatina pravim pauzu za ručak a spavam kod sela Žive. Pente rade fino, isprobao sam obe. Solarni punjač posle celodnevnog punjenja na aprilskom suncu može da do pola napuni bateriju telefona. Zadovoljavajuće. Šaljem i slike sa telefona na Flickr ukućanima.

Uveče mi prilazi ribar i kaže da sam poranio, fino smo ćaskali. Noć nije bila hladna. Sutradan sam se spustio do kuće a usput su me kod Šarengrada zaustavili hrvatski policajci dok sam veslao na srpskoj strani Dunava.

Ljubazni su bili i objasnili da po novom dogovoru obe policije imaju pravo da kontrolišu plovila na Dunavu. Kako sam shvatio oni mogu na našoj, a naši na njihovoj, da zaustavljaju čamce. Čestitali smo Uskrs jedni drugima, pogledali su mi dokumenta i pozdravili. Ovo je prvi put otkako se koristim čamcem u periodu od deset godina da su me zaustavili i legitimisali na vodi. Vraćam se kući zadovoljan što sve štima. Ostalo je još da produžim važnost plovidbene dozvole i da mi stignu naručene stvari.

Pratim vremenske prognoze i donosim odluku da produžim važenje plovidbene i da krenem na put. Čamac registrujem 21.04.2010. u novosadskoj Kapetaniji.

Jedan od zaposlenih ide samnom do vezanog čamca na obali keja i konstatuje da je sve u redu.
Ovo je bilo naporno jer sam morao da spustim čamac, dodjem do Kapetanije, vratim čamac i sutra krenem na put. Sutradan ponovo spuštam čamac natovaren sa opremom i plovim ka Crnom moru. Vremenska prognoza kaže da će danas i sutra biti lepo vreme, nakon čega počinje košava koja će trajati nekoliko dana a zatim tri nedelje stabilnog vremena. Naravno, dugoročne prognoze nisu pouzdane, ali sam odluku doneo da je bolje da me košava stigne pre Djerdapa gde prethodno mogu i da napravim pauzu i sakrijem se, nego da me zadesi nevreme u klisuri. Ovako sam izračunao da ću skoro sigurno imati mirno vreme u Djerdapu.
Odlučio sam da ne žurim. Mnogo sam veslao u početku što se odrazilo i na uštedu goriva. Prvi problem se pojavio pre Karlovaca sa pentom koja je gubila snagu. Tek kasnije sam shvatio da mi je crevo benzina bilo napuklo ispod plastičnog usisnika vazduha, verovatno od toplote motora. Usput sam i gubio benzin i izračunao sam da je izgubljeno oko 6 litara benzina do Rama gde sam i otklonio kvar.

Prvog dana plovidbe sam napravio pauzu na klupama na Čortanovačkoj plaži a spavao sam na ostrvu kod Slankamena.

Na ostrvu ima neka kućica, svuda trče svinje i prasići a na plažici stalno ribari čekaju da neki od njih baci mrežu i vrati se, pa da onda krene drugi i tako redom po nekom njihovom redosledu. Pričam sa njima. Posebno su me oduševili najstariji i najmladji medju njima. Obojica izgledaju mnogo mladje nego što imaju godina. Jako su prijatni ljudi i oseti se neka dobrota u njima. Kažu da se njihove porodice vekovima bave ribarenjem. Imaju metalne čamce i Tomose. Pričaju o novim dozvolama, o staroj državi, o sadašnjim problemima, o lepoti na Dunavu. Kažem im da sam se zaputio do Tekije. Ovaj stariji mi kaže da bi mogao tamo da nadjem neku ženu. Deluju mi da su zadovoljni i da uživaju što su svaki dan na vodi. Iznenadilo me je što skoro pa da nemaju bore na licu kao ostali ribari na koje sam nailazio do Delte. Palim vatricu da se ugrejem i to je jedini put da sam ložio vatru. Šaljem slike kući.

Ujutru me rano bude ribari, pozdravljam se i krećem. Veslam tik uz obalu i uživam. Predivan dan. Pauzu pravim kod Banovaca a spavam na Lidu.Širim šator kod neke vrbe da baš ne budem u oku prolaznicima na obali. Neka žena prolazi pored šatora, ja je pozdravljam a vidim da se čudi što kampujem a svi idu kućama. Posle ponoći počinje košava. Hladno je i ne mogu da spavam. Ujutru tek vidim koliki su talasi. Razmišljam da li da nastavim put ili da banem kod drugara u Zemunu. Ovo drugo bi me koštalo, zbog vezivanja čamca a i ne znam posle da li ću imati lepo vreme u Djerdapu. Nastavljam. Oblačim moju opremu za skijanje. Sve sam Gore-tex. Stavljam i crvenu kapu i skijaške brile. Prolazim tek u cik zore pored 25.Maja. Nekolicina ljudi me gleda k’o da sam pao s’ Marsa. Vidljiv sam i sa Pančevačkog mosta iz autobusa. Na Dunavu samo jedan čičica-ribar i pozdravljamo se. Posle mosta veliki talasi. Pravim pauzu kod Grocke. Veslati je ne moguće. Imam osećaj kao da zabadam vesla u neku kašu i imam osećaj kao da će se slomiti. Htedoh da spavam pre Smedereva na nekom finom mestu gde videh mnogo kampera. Pokušavao sam da vežem čamac oko dva sata, bezuspešno.

Obala je betonirana, kosa kao novosadski kej. Talasi na keju ostavljaju tragove preko jedan metar. Svaki moj pokušaj da napravim od balona sa vodom improvizovane bove i vežem čamac, završi se sa jakim udarcima čamca po betonu. Sa obale gledaju kamperi koji baš uživaju na bezbednoj obali.

Donosim odluku da predjem Dunav i da spavam na ostrvu gde znam da ću biti zaštićen od košave. Da sam nastavio ka Smederevu moj novčanik bi bio mnogo prazniji. DONOSIM NAJGORU ODLUKU U MOM ŽIVOTU! Talasi su ogromni, kakve nikad nisam video. Niti jednog plovila na vidiku. Talasi imaju oblik protivtenkovskih betonskih prepreka koji se na vrhovima lome. Uz obalu Smedereva voda je mirnija dok se prema ostrvu talasi povećavaju. Idem ka ostrvu, na pola puta udaraju toliko da penta kašljuca, gorivo se mućka. Ne stižem da obučem zaštitni prsluk. Razmisljam da ako upadnem u vodu neće mi ni prsluk pomoći. Voda je hladna, a ja na vetru čitav dan, sad i još umoran i gladan. Stis’o sam se ko miš u čamcu. Sad tek vidim koliko je opasno ploviti u malenom čamcu. Čak i sa većim plovilom ne bi bilo ništa sigurnije. Na dve trećine Dunava tako udara da mi se pramac i desna strana čamca toliko podignu da fali još samo centimatar da se prevrnem. Nekako osećam da treba da se nagnem svom težinom i da guram čamac u kontra smeru tj. da ga vratim ka vodi kad tako jako udari i podigne čamac. Ne mogu da kontrolišem čamac nikako. Penta radi na minimumu i kašljuca. Razmišljam da se vratim nazad da odem do marine, platim koliko mi traže sa osmehom i častim sebe sa toplom hotelskom sobom, ali i najmanji manevar u kontra smeru bi me prevrnuo. Ponovo udara i ponovo na trenutak ne vidim ništa ispred sebe, već samo plastiku čamca. Uz to voda ulazi u čamac a ja sam već skroz mokar i pored high tech opreme. Blizu sam druge obale i tu su talasi najjači a već se i nazire dunavac koji je miran. Ubrzano i plitko dišem. Čučim u čamcu. Na trenutke kad udari talas, zatvorim oči, potom brzo otvorim oči i prebacujem težinu rukama i telom da vratim čamac. Ponovo zatvorim oči kad se nagnem da vraćam čamac jer imam osećaj kao da ću da kliznem nogama i telom u uspravnom položaju u vodu, pa otvorim oči i ne mogu da verujem da se nisam prevrnuo. Uplašio sam se istinski. Talasi se još dva puta poigravaju sa mnom. Lupaju k’o stene. Osećam se kao list na vetru, na momente osećam kao da je čitav čamac neko jedro koje vetar puni. I tako preplašen, mokar, iscrpljen, prelazim liniju izmedju talasa i mirne vode. Kakvo olakšanje. Leva ruka mi drhti još pola sata nakon toga, desna je na ručici gasa i skoro da je ne osetim. Kolena lupkaju jedno o drugo a stopala cupkaju. Gledam suprotnu stranu i shvatam da me niko ne bi ni video po ovakvim talasima da sam se prevrnuo.

Od svih gluposti u životu ova mi je bila najžešća. Pronalazim lep pristup, neki kamp i izvlačim se.

U dunavcu nema talasa, samo je malo uzburkana voda a po krošnjama mogu osetiti jačinu košave. Sad sam na sigurnom. Razapinjem šator i blejim naredna tri dana sam na ostrvu. Kući šaljem nasmejane slike. Odmaram. Na ostrvu mi je lepo, samo bude malo dosadno. Boksujem i kik-boksujem od dosade. Uveče celo telo brišem vlažnim maramicama. Pranje zuba je dogadjaj. Probava mi je dobra pa ostavljem tragove nedaleko od kampa. Nisam znao da ću biti toliko zarobljen na ostrvu pa mi se dogodio manji incident kada sam ugazio u jedno od mojih mnogobrojnih ostataka. Napokon se vetar smiruje i krećem. Odmoran sam i plovim čitav dan. Menjam spomenuto crevo kod Rama. Ručam u Ramu u restoranu, a koka-kolu kupujem u prodavnici i pijem je na tvrdjavi. Pogled puca u nedogled. Nisam verovao da je površina vode kao Skadarsko jezero. Pravim pauzu i kod Srebrnog jezera, gde udaram u panj na ulazu u marinu. Nisam shvatio da treba proći izmedju dve štice na ulazu u zaliv već sam išao uz obalu jer sve deluje široko i duboko. Udarac je bio snažan i mislio sam, dok nisam video na obali, da mi je čamac sa spoljne strane probušen. Vozim i uživam i stižem u Golubac. Super mesto. Liči na Boku. Vezujem čamac za tudji metalni čamac i ostavljam poruku vlasniku. Benzinska pumpa je ispred nosa. Spavam u apartmanima kod obale.

Na recepciji radi mlada devojka crne duge kose. Ali baš duge kose. Posmatrao sam je sa prozora kako gleda u Dunav sa obale dok sedi.

Često mi je ta slika bila pred očima pre nego što legnem da spavam. Smeštaj je bio oko 1000 dinara i najbolji je na putovanju. Ujutru nisam ostavio nered.
Sipam gorivo u jedan rezervoar, a drugi dopunjujem. Pokušavam da veslam ali me vetar tera uzvodno! Golubački grad je prelep.

Pravim pauzu kod nekih bungalova pa na nekoj steni i pronalazim mesto posle Milanovca, u kome nema ništa za mene, sićušnog nautičara. Lepo mi je u suton i mesto mi je odlično.

Ujutru sam hteo da se zahvalim vlasniku što mu koristim splav i da mu ostavim poruku i Bon-žitu ali sam se predomislio. Rekoh: "Možda će mi trebati kad budem bio gladan". Usput srećem ribara koji me uverava da me neće pustiti da prodjem kroz prevodnicu. Pauzu pravim kod Trajanove table.

Mnogo je klizavo kad se izadje. Mnogo je veća i lepša nego što sam očekivao. Pred branu se smeštam u jednu uvalu i klopam. Tu sam mislio da ću spavati nekoliko dana čekajuci neki brod sa kojim bi se mogao provući. I tako dok sam dremao, začuh kako nesto šuška.

Nešto veliko. Približavalo mi se polako. Šuštanje je bilo sve jače i jače. Smirio sam disanje. Očekivao sam da ću videti divlju svinju ili jelena, medjutim pojavila se mala, ja mislim da je kuna ili lasica. Ne razumem se baš najbolje ali imala je onako slatko lice, boje lisice ali nekako izgledala je kao rakun. E sad, nemam pojma šta je samo je pravilo veliku buku za tako malu zverku.
Zovem sa mobilnog prevodničara i lepo se predstavljam i kažem mu da idem na Crno more i da hoću da prodjem kroz prevodnicu. Finim, opuštajućim glasom, sličnim onim kad stjuardese objašnjavaju putnicima šta i kako, kaže mi da nema problema, da prevodnica radi 24 časa i to je to. Kažem sebi: "Još je dan, ajd’ sad". Krećem i kad sam ocenio da me vide sa tornja javljam im se, kažem im da sam u malom čamcu i da me mogu videti dvogledom i kazuju mi gde da se privežem i da sačekam da udje bugarski brod a ja za njim. Dok čekam jedem čokoladu. Kad god je neka stresna situacija treba nešto slatko smazati, ako se prejedeš biće još gore, a sa praznim stomakom je najgore. Ulazi brod i ja za njim. Vezujem se za broj 4.

Spušta se voda. Prelazi se u drugu komoru i isto. Od čokolade sam se non-stop cerio. Otvaraju se vrata, zahvaljujem se prevodničaru.

n bi da ćaska, a meni su baterije na izmaku. Pita me koji mi je registracioni broj i što nisam poveo neku devojku. Spavam u marini u Kladovu.

Šator mi je na obali, tik uz šetalište. Jedan fini čovek sa jahtice Radikal mi savetuje da vežem čamac dalje od mola jer se može desiti da mi se zbog oscilacija vode čamac priklješti i potone.

Slušam savet i bio je u pravu. Predveče i tokom večeri sam slušao razgovore koji su se vodili pored mog šatora a na obližnjoj klupi. Od razgovora gde koje dete će da ide i kako će da napreduje do ozbiljnih problema sa kreditima i vraćanjem novca. Celu noć su sijali reflektori kao da je dan. Koji moj dižu te kredite i kupuju nepotrebne stvari, pitam se.
Budim se pre svih i krećem. Ceo dan plovim i odmaram nekoliko puta. Pejzaži me podsećaju na Biseno ostrvo i mrtvu Tisu samo što je mnogo veće. Dolazim do Djerdapa II i već pomalo umoran se javljam prevodničaru i isti postupak, samo što mi je ovaj put rekao da prvo ulazi putnički brod, a ja da udjem za njim i vežem se ispred njega, bliže izlazu. Ljubazan i fin kao i na Djerdapu I, pita me gde idem i kaže mi da se javim u Prahovu na tom i tom kilometru i da će mi tamo neki njegovi poznanici pomoći da nabavim hranu i gorivo. Voda u prevodnici se spušta, pola putnika sa broda Deltastar blene u mene. Ja izlazim prvi i odmah se sklanjam sa leve strane, potom brod svira da se sve trese kako bi se uverio da me neće pregaziti. Čekam da ljuljanje prestane i plovim. Odmah posle prevodnice neki pecarosi viču: „To majstore!” Ja im mašem a ubrzo i nešto niže meni mašu ljudi sa obale. Izgleda da su to bili ljudi koji su hteli da mi pomognu sa nabavkom namirnica, samo što ja to nisam shvatio. Mislio sam da je Prahovo mali gradić sa marinom, šetalištem, kapetanijom, hotelom....kao Kladovo, Milanovac, Golubac, Gradište, pa sam samo išao dalje dok ne vidim nasipe, ljude, zgrade. Medjutim, jeste da imaju Kapetaniju, ali to je samo selo.

Prolazim neke naftne instalacije i pitam nekog momka koliko još do Prahova, a on mi kaže da sam ga prošao. Vraćam se nazad do pristaništa i shvatam da je tu granični prelaz/carina.

Zaposleni mi kaže da tek ujutru mogu obaviti to što treba. Raspakivam šatorče kod železnicke stanice i dolaze dva momka i pitaju gde i kako. Ćaskali smo sat vremena. Jedan od njih je brat ovoga što radi na rezervoarima. Ponudili su mi da me odvezu da nabavim hranu, ali me je tu sustigao umor koji se nakupljao, pa sam hteo da se odmorim. On se bavi i ribarenjem i kaže mi da ovde niko ne koristi motore ispod 6 KS jer Dunav brzo teče. Sutra idem u Bugarsku pa sam se na stanici na česmi pored šina, što se kaže, zapr’o. Pevušio sam Baretovu - Evo vlak mi stiže. Obrijao sam se na suvo, da ne misle Bugari kako su Srbi neuredni. Dok sam se brijao, gledala me je mlada železničarka i čudila se. Kad nikog nije bilo uspeo sam da se plahnem ispod pazuha, čak sam i noge oprao. Oko ponoći su me probudili neki pecaroši kojima se udica zakačila pa su i u moj i ostale čamce ulazili i pravili buku pokušavajući da oslobode udicu. I ovde je celu noć blještalo svetlo.

Ujutru se nalazim sa policajcima i čovekom što radi na pristanu. Super likovi. Ovaj mladji zna da se našali i na tudj i svoj račun. Ima vedar duh. Stariji je extra poslovan a čičica je simpatičan.

Ubrzo dolazi i ekipa u Floridi iz Kapetanije i ja očekujem da će da me obriju za jedno 30-40 evra za reviziju. Čovek kaže sretan put i sve najbolje i nije ni pogledao čamac. Svaka čast za državne organe. Plovim, pevam sevdalinke. Negde kod ušća Timoka sa obale mi dobacuje jedan pecaroš: „Čuvaj glavu tamo dole!” Ubrzo euforija prestaje i kako se bližim granici postaje mi neugodno. Kažem sebi: „Brate, sad nema nazad, ideš kod Bugara, a oni su po istorijskoj čitanci, najblaže rečeno, strašni”. Strah postaje sve veći i veći. Shvatam da, em što idem u nepoznato još sam i u tudjoj zemlji, medju tudjim ljudima, sa tudjim jezikom. Gledam i preko na rumunsku stranu i tamo gomila pecaroša kod spomenika gde se dodiruju tri granice. Slušam njihove glasove i sve mi se nešto čini kao da me merkaju šta mogu da mi maznu, kako da me savladaju......Shavtam bre da sam se, ono sto se kaže, usr’o (za fine uplašio). Odmah kujem rezervni plan i tešim sebe da bilo šta da se desi, važno je da ostaneš živ a uvek možeš dotrčati do kuće preko planina i gora samo da sačuvas gaće i patike. Sve ostalo, čamac, pente, pasoš, novac su manje važni. Gledam u bugarsku obalu. Nema žive duše. Sve je tiho. Nema ni kuća ni čamaca. Plovci su drugačiji nego naši. Samo ponekad malo dalje se vide krovovi kuća. I crepovi su drugačiji. Ugledao sam prvog Bugara. Sedi čovek i peca. Maše mi, a ja gutam knedlu i kao fol se smešim i ja njemu mašem. Kazuje mi da dodjem na obalu i da popijemo, a ja ne smem. Malo se smirujem posle ovog susreta i ubrzo me zaustavlja bugarska granična policija. Gromade u crnim odelima. Vezujem se za njihov čamac. Kad ono tri vesela lika. Pričaju na odličnom srpskom, smeju se. Stalno jedan drugog zezaju, ali su i maksimalno profesionalni i proveravali su pasoš pola sata, brojeve motora, plovidbenu. Hiljadu pitanja i odgovora. Pričaju i kako nisu odusevljeni sa EU. Kako moraju da pumpaju naftu svaki dan iz bureta koje dovlače sa obale u njihov čamac (koji je stvarno krš). Jedan je spomenuo i kako me ne boli kičma i ruka kad sedim i vozim čitav dan. Dobro konta stvari. Jedan od njih mi kaže da po zakonu ja ne smem da izlazim na bugarsko tlo dok ne obavim reviziju u Rečnoj gari (stanici) u Vidinu i da moram do tamo neprestano da plovim. Kaže mi i da ću za dana stići do Vidina. Ja sam imao plan da pre Vidina spavam na jednom ostrvu pa da dodjem u grad potpuno odmoran a i da iskoristim da više vremena ležim u hotelskoj sobi. Posle susreta sa njima razbili su se svi strahovi o Bugarima. Uključujem mobilni da vidim na Google Maps šta me čeka, kad za sekund učitavanja ode hiljadu dinara. Ajoj, za te pare sam mogao 150 MB podataka preko mobilnog da skinem kod nas. Pred gradilište novog mosta kod Vidina me zaustavljaju još jednom, ovaj put, policajci sa obale. Kažu da me već čekaju u Vidinu. Pored njih su neki izletnici gledali u mene i čamac i bilo im je interesantno što plovim do Crnog mora.
I sad trenutak koji me stvarno ostavio bez teksta. Na prilazu rečnoj gari, ugledah čoveka koji mi je pomogao da se privežem za ponton i na odličnom srpskom mi kaže: ”Dobrodošao u Vidin. Ovde možeš ostati koliko god želiš, mi ne naplaćujemo privez za male čamce.” Ja ne mogu da verujem! Pomaže mi i oko papira i objašnjava mi gde je benzinska pumpa i najjeftiniji smeštaj. Kaže, ne naplaćuju reviziju, možda na izlazu u Silistri nešto platim.

Odlazim u hotel Bononia, u ranac trpam koju konzervu da ne moram da trošim u restoranu. Predivan gradić. Popločan im je centar sa mermerom. Ima velodrom, tvrdjavu Baba Vida, crkve, džamiju , sinagogu koja nije obnovljena, neki muzej sa ostacima rimskih grobova (sličnih stećcima u Bosni).

Iznenadio sam se kako je taj deo Bugarske siromašan. Najbolji automobil je iz recimo ‘95. Novih uopšte i nema. Ima dosta napuštenih starih kuća i zgradica stare arhitekture u centru. Dopada mi se kad vidim da neko vije bugarsku zastavu na svojoj terasi. Odlučujem da častim sebe večerom i jedem neku meksičku hranu, a za susednim stolom zaprepašćeno su gledali kako hrana iz mog tanjira nestaje velikom brzinom. Vrhunac je bio kad sam pojeo svu dekoraciju koju niko ne jede a pojeo sam i limun sa korom iz koka-kole, a i led sam posisao. Sve. Bugari su jako fini i kulturni. Ne znaju baš engleski ali sam se koristio srpskim, pa se nadjemo. Ima ih raznih samo što su mozda malo niži nego mi. U Vidinu mi se posebno svideo dugačak park. Kao da sam bio na Paliću. Slike ne šaljem jer nemam kako. Čujem se sa mojima telefonom. Od sad nema slika samo sms ujutru i uveče da im kažem na kom sam kilometru. Iza sebe ostavljam urednu sobu. To sam svuda radio i mislim da je Ok da ne ostavljaš svinjac iza sebe. Ipak ce doći neko ljudsko biće iza tebe, a ne japanski robot. Ujutru upoznajem ekipu taksista koji su krenuli od Nemačke do Sirije i tamo će prodati svoje polovne automobile i vratiti se kući. Sipam gorivo i kupujem konzerve. Taksi plaćam oko 3 evra. Hoću da kupim karticu za mobilni, ali je mnogo komplikovano.

Odvezujem čamac. Dunav u Vidinu je izuzetno brz. Veslao sam i leteo sam. Na pauzi sam njopao bugarske konzerve. Jako su dobre. Jedva sam čekao da jedem kako bih svaku isprobao. Sarmice sa zeljem, sarmice sa pirinčom, sarmice ovakve, sarmice onakve, pa musaka jedna, druga.....
Spavam na plaži posle Loma. Lepo mesto. Nigde nikoga, samo se vide tragovi džipa koji vozi granična patrola. Svako veče sam pre spavanja proveravao i izvidjao bližu okolinu.

Najjednostavnije, bugarska obala bi se mogla opisati kao srpska posle prvog svetskog rata. Znači, netaknuta, sve ukupno dve zidane vikendice, nekoliko vikend naselja od starih vagona, čamaca ukupno možes videti oko sto. Mali broj u odnosu na nas. Ni jedan papirić niti flaša na obali ili reci. Svo svoje smeće sam držao u čamcu i bacao na obali u kantu. Radim to i u Srbiji, ali moram da priznam da nakon što sam video ostrvo podno Kovina na kome ima dva metra visine plastičnih flaša, bilo mi je uzaludno da bacam u kantu, a oko mene tone smeća.
Sutradan dolazi do izražaja prethodno prikupljene informacije sa Google Earth-a i pravim pauzu u Kozloduju. Lepo mesto. Neki park, spomenici, ni sad ne znam zbog čega sagradjeni.

Prolazim i pored nuklearke. Imaju i PVO, gomilu radara. Piše da se treba kretati 200 metara od obale ali pošto sam veslao okrenut ledjima prema ušću, nisam spazio stražarske kuće i tu oznaku.Videli su da veslam dalje od obale i samo mi mahnuli. U slučaju incidenta a da pritom duva košava, ugroženi su Beograd i Budimpešta i Bratislava i Beč i sve do toga i izmedju toga.
Mislite o tome! Mojne posle da vas nisam upozorio!
Našao sam malu plažicu i tu zanoćio. Nemam sliku od te večeri i još jedne večeri pre Silistre jer sam štedeo baterije. Oko ponoći je prošao gurač Merkur. Napravio je takve talase da je čamac skroz bio izbačen na obalu. Što je najgore voda je bila uzburkana narednih 50 minuta. Primetio sam da neka sela na Dunavu u bugarskoj nemaju struju. Noću potpuni mrak a ujutru 50 kuća.
Ujutru plovim. Uhvatio sam ritam. Ništa mi nije teško.

Sutradan, kod ostrva Belene u jednom malom dunavcu, viču ljudi sa broda da im pridjem. Deluje mi k’o neka frka. Malo sam se uplašio jer znam da je na ostrvu nekad bio zatvor. Mislim se ko zna šta je. Prilazim i kačim se za brod. Jedan mi odmah na engleskom kaže da mu prebacim drugara, hitno je.

Ok, može, samo nek zna da će da vozi i da ponese nešto da klopa. Ulazi Bugar, pristojno obučen ali sa neuglednom vrećom. Kaže žena mu bolna, pa mora da ide. Nešto sa grlom, kaže nije mnogo opasno.

Palim mu motor i dajem mu da vozi. Nismo pričali jer je buka od pente. Koristim priliku i kuntam dok me vozi. Oh, kako je lepo kad te neko vozi. Najviše volim kad sestra vozi čamac, a ja zveram dvogledom unaokolo. Milina. Koliko bi ovo bilo lepše da sam podelio sa nekim. Al’ tako je kako je. Razmenjujemo telefone i kaže mi da će me zvati sutra da mi nadje najjeftiniji smeštaj u gradu Ruse. Odmaram kod spomenika posle Svištova.

Nalazim odlično mesto za spavanje. Kao neki mali Sveti Stefan, stena a iznad mala kućica-vagon. Širim šator pored vrbe, kad ono klupko zmija-crnih, debelih. Odma’ se pakujem i pičim dalje. Nailazim na ostrvo sa plažom i gnezdim se. Ujutru vidim čamac potpuno nasukan, jedno dva metra od vode. Dunav opao. Budi se u meni strah da će mi se jaje uvrnuti jer ću morati vući čamac, a ne smem da se preterano naprežem jer imam na jednom proširene vene. Ništa, kažem sebi tu si blizu velikog grada pa će da te operišu. Navlačim gaće do pupka da sve bude na mestu i polako po sistemu poluge gurkam čamac do vode. Voda je ledena. Nije ništa bilo. Dešava se to neki put kad podignem nešto teško ili kad trčim po hladnom vremenu ili kad nešto tesno obučem.

Dolazim u grad Ruse, a prethodno prolazim pored turističkog kompleksa. Dočekuju me ljubazni domaćini iz Yacht Club-a.
Jedan malo puniji i Bojko mi objašnjavaju da trenutno nemaju vode u klubu, pa se ne može koristiti tuš i veš mašina u klubu. Pronalaze mi najjeftiniji hotel i sa ovim drugim idem do hotela da se sredim. Kaže, dolazi im neki iz Beograda svake godine i ostaje nekoliko dana. Pitam da nije Čarli, a on ne zna ime.

Ruse je prelep grad. Njihov park je tri puta veći od parka na Paliću. Svi su u njemu, čitav dan. Zove i ovaj iz čamca i pita jesam li se snašao i skida mi kredit na telefonu. Šišam se, al’ ne tako kako sam ja hteo jer se nismo dobro razumeli. Ipak, bolje je nego što je bilo. Ceo dan posmatram ljude.

Uveče večeram u restoranu musaku sa jagnjetinom i kajmakom i častim konobaricu koja je baš vedra osoba, da ne pomisle čitaoci da sam neka stipsa. Bojka pitam: “Jel su opasni Rumuni?”, a on kaže: „Ma jok.” Bio je Bojko i u Novom Sadu davnih osamdesetih u jedriličarskom klubu (isti onaj klub gde su me odrali za 20 evra jedared za izvlačenje čamca, a lepo sam im rekao da mi treba pomoć i da sam u nevolji!). Vidim da je ozbiljan mornar. Pravi sa bratom barku koja ima neobičan oblik, pa će da plove. Burazer mu je cool faca. Savetuje mi da u Tulči odem do turističkog informativnog centra i uzmem mapu Delte jer ima mnogo kanala. Ništa mi nisu uzeli. Dao sam im moj broj telefona. Pa ako dolazi neko od njih u Novi Sad da im budem na usluzi da ovi iz jedriličarskog ne bi stavili na uvid njihov cenovnik prepisan iz marine Monte Karlo. Pričao mi je Bojko o nekom Srbinu koji je plovio do Crnog mora pa su ga talasi odveli do Rumunije gde ga ovi dočekaše sa mašinkama k’o da je terorista. Bar sam ja tako razumeo, jer je pričao na bugarskom. Upisao sam se i u knjigu u klubu. U knjizi sve sami Nemci i Holandjani sa mega jahtama. Ima i neki jugović što je plovio od Londona do ne znam gde. Slovaci i Madjari plutaju kao i ja. Skromno.
Odlazim, zaustavlja me još jedna patrola. Jedan kaže da se isto zove kao i ja i da smo rodjeni iste godine i istog meseca. Drugi je proveravao pasoš. Fin susret. Sušio sam čitav dan stvari koje je natopila kiša prethodne večeri. Na pauzi sam legao na obali, onako nasred puta da odremam. Kad odjednom nailazi neki starac sa magarcom i kolima i ugleda mene kako ležim na putu. Jako se uplašio. Mislio je da sam Rumun, onda je pitao: ”Ungar?”, a ja njemu: ”Ma ne, Srbin.” A on onda: ”Aaa Srb!” I stis’o mi ruku i rekao gde mogu da spavam i jedem. Bilo mi je žao sto se tako uplašio. Ono mesto je neko skupo, pa sam ga preskočio. Nisam našao dobro mesto na bugarskoj strani pa sam odlučio da spavam na rumunskom ostrvu. Bilo mi je malo frka, pogotovo nakon Bojkove priče. Uveče dopiru zvuci Lepe Brene sa obale i to mi prija. Rekoh, dobri su ovi Rumuni.

Ujutru sipam gorivo u Silistri i sredjujem dokumentaciju. Ništa mi nisu uzeli. Prelazim u Kalaraši. Dunav kida. Tamo sam im rekao da ne mogu da vozim do Černih Voda da sredim dokumenta, jer imam mali motor i da planiram da spavam, pa bih sutra došao u Černe Vode i uredno se prijavio.

Čovek kaže, nema problema. Stis’o mi ruku i poželeo sretan put, a prethodno mi objasnio kroz koji dunavac mogu, a kroz koji ne mogu da prodjem.
U Rumuniji sam. Kakva divljina. Najlepši deo Dunava. Samo fali Tarzan i Čita. Nema ovde virova, kamenja, utvrdjenih obala, smeća, šporova. Sve je čisto. Pada kiša non-stop, pa veslam. Vidim prve ribare. Sirotinja. Iskrzali džemperi, pocepane pantalone, iskidane mreže, raspadnuti čamci, veslaju. Imaju oštre poglede. Traže cigarete, a ja k’o budala kažem: ”Interzis fumatul!” To sam pročitao još kao klinac u domu zdravlja i školi na nekoj nalepnici, a mislim da je na rumunskom, i da znači zabranjeno pušenje. Spavam na ostrvu i lepo je.

Ujutru dolazim u Černe Vode. Reviziju rade dva policajca a povremeno ulazi njihova šefica koja je strašna riba i nosi pištolj. Pitaju me da li mi nešto treba iz grada, a ja im kažem da bih da kupim karticu za mobilni. Da ne bi radili papire za izlazak odbacili su me njihovim džipom do banke a potom i da kupim karticu. Kupio sam im flašu koka-kole da se zahvalim. Pričam samo na engleskom. Rumunski ne razumem ni reč. Odlazim sa slikom šefice u glavi. Odmah posle Černih Voda mi odlazi kardan. Ja sam znao da će se to desiti i nisam poneo rezervni, nego sam poneo metal za reparaciju koji se stvrdne, ali mi je ćale odmah rekao da su to visoki obrtaji i da to neće izdržati. Penta je služila odlično. Ljubim je i stavljam drugu. Spavam na ostrvu posle drugog mosta u Rumuniji, na račvanju. Svakog trena donji deo ostrva može da nestane. Osećam to jer je nestabilno. Sve je kao neko živo blato. Najopasnije mesto na kom sam kampovao.
Ujutru krećem rano. Miriši mi more. Ubrzo vidim brod sa našom zastavom. Kažem sebi, ma to je opet slovačka zastava, jer su slične. Brod plovi polako, ja mu prilazim i stvrano vidim srpsku zastavu. Prilazim još bliže, vidim kapetan drži noge na kormilu. Prilazim još bliže i sad već stojim u čamcu i držim našu zastavu u ruci i mašem. Vidim još i da piše Novi Sad. Srce lupa k’o ludo. Pravo ludilo! Obuze me nešto neopisivo. Počinjem da uzvikujem: ”Srbija! Novi Sad!” Kad ovaj izlazi i on ne može da veruje svojim očima i poče da viče i poskakuje i kao da rukama i stisnutim pesnicama govori: ”Tooo!” Kakav susret. Čitav dan sam bio nasmejan. Svraćam u Brailu da dospem benzin jer ne znam šta me čeka u Tulči i Delti. Pitam prvo jel ima možda u Galcu pumpa na vodi, a oni kažu: ”Nemoj kod njih ni slučajno!” Shvatam da kanda postoji rivalstvo izmedju ova dva grada. Javljam se vlastima i najmladji medju njima me odvozi privatnim kolima na pumpu. I njega sam častio sa koka-kolom. Jako je ponosan što vozi auto koji ide na bio dizel. Engleski perfektno govori. Usput sam u jednom restoranu tražio da mi sipaju vodu u balon. Kažem: ”Water, wasser?", a oni ništa. Pišem H2O po šanku, a oni opet ništa. Na kraju kažem: ”Voda bre!”, a oni: ”Vodka?!” Ja im kažem: „Ma ne, aqua.” A oni tek onda: ”Aa, apa.” I sipaše mi te njihove ape.

Ovde se može sa jedne strane u Galcu videti restorani sa belim stolnjacima i belim suncobranima i konobarima sa belim rukavicama, a sa druge srane siromašni ribari, njihove šatre, drveni čamci bez motora i kotlići na vatri.

Spavam na poluostrvu Grindu. Posećuju me ribari. Puste mrežu i vuku je oko dva kilometra. Onda veslaju uzvodno i tako dva-tri puta dnevno, svaki dan, čitav zivot. I nemaju ni za pentu. Na toj plažici zastanu i predahnu. Pitaju me nešto na rumunskom, a ja ih ništa ne razumem. Na kraju smo crtali jedni drugima po pesku. Pa su tako saznali da moj motor ima 4 KS i da košta 100 evra i da dolazim iz Novog Sada koji je na tamo nekom 1300- om kilometru a pokazao sam im na njihovoj tabli da su oni na 75 milji. Lep susret.

Ujutru krećem rano, pevam da sve odzvanja. Zaustavlja me policija i objašnjava mi da ne odem slučajno u Ukrajinu. Prolazim kroz jedan dunavac sa napuštenim brodovima pre Tulče. Izgleda kao u nekim filmovima. Usput postaje sve gušći saobraćaj. Ljudi me zaustavljaju i pitaju me jel mi treba pomoć da se ne izgubim. Dolazim u Tulču.

Vidim mnogo patrolnih čamaca, čamce hitne pomoći, benzinska pumpa na vodi i to četiri čak. Nije bilo potrebe da izlazim u Braili. Vezujem se za jedan brod gde ručaju dvojica. Uzimam kartu Delte za dž, kako mi je savetovano, a ovi mi objašnjavaju kuda da idem i gde mogu da izvučem čamac. Idem na more! Pored mene prolaze gliseri, jahte, brodovi, prodje jedan hidrokrilac i ja reko': "Šta je to"?! Nema ovde posred plovnog puta da se vozi. Držim se obale. U Delti je sve bogatije. Nijedan čamac nije sa motorom ispod 8 KS četvorotaktni. Glisera nema ispod 115 KS. Vrvi sve od turista. Vreme se polako kvari. Vidjam jednog ribara koji vozi čamac sa kacigom koju koriste motociklisti. Pametan čovek. Spavam na mestu punom zmija i ježim se, ali dobro spavam jer sam umoran.
Ujutru vetar u lice. Ugledah more! Jes!

Vezujem čamac za jedan ponton i pitam dva ribara gde mogu da nadjem smeštaj. Jedan mi kaže da ima kod njega. Odlično. Upoznajem se sa njegovom majkom i ocem. Pokazuju mi sobu. Savršeno čista. Morao sam svaki put da se izuvam. 10 evra. Spavam ko beba. Otac i sin rade na radarima pa su često dežurni celu noć. Ribare samo onoliko koliko im je potrebno za ručak ili večeru, svaki dan.

Ujutru sam hteo da dodjem baš u Crno more, ali su toliki talasi bili, da su mi ribari samo mahnuli rukom ajd’ nazad. Tako sam i učinio. Nisam ušao u Crno more. Ostalo je još 200 metara tako da sad može neko da kaže da ovo i nije putovanje do Crnog mora.

Sveti Djordje je lepo mesto. Kod mojih domaćina sve je bilo puno ikona. Oduševili su se što imam rusko ime i što sam došao u tako malom čamcu.

Posle mi nisu hteli ni naplatiti smeštaj, ali sam to ipak učinio, jer vidim da hoće da se bave turizmom, pa reko' nek im krene i u predsezoni. Bio sam dva dana u Sv.Djordju. Planirao sam mnogo više da ostanem, i da idem kanalima do Suline i ko zna gde još, ali je vreme bivalo sve gore i gore. Smeštaj je ili za 10 evra ili 4 zvezdice. Čitav dan nadleću mali helikopteri, R44, u kojima se voze turisti. Isti tak’i helikopter ima Kusturica, a i Jamiroquai.
Ovde nema saobraćaja. Ulice su od peska. Svi ribare i imaju stoku. Imaju i benzinsku pumpu na vodi, a u izgradnji je marina. Postoji jedna radnja i pijaca koji rade u odredjeno vreme po sat-dva. Nedaleko je plaža samo što se tada moralo prolaziti kroz ogromne bare i to bos. Plaža je kao u Ulcinju. Proteže se u nedogled. I tako dok sam hodao sam po plaži po vetrovitom sunčanom danu, odlučih da kad već nema nikoga, skinem gaće i osunčam zadnjicu. Nije da sam neki nudista al’ eto prilike da šetam go a da me niko ne vidi. Bojao sam se samo da ne dobijem opekotine po dupetu. Namazao sam se ipak zaštitnom kremom, jer još samo fali da pet dana ležim na stomaku i objašnjavam šta se desilo. I tako dok sam ja hodao, minuti i metri su prolazili, odjednom spazih da se neko smeje. Pogledam levo iza sebe, kad ono mala grupica žena, umiru od smeha. Bruka! Uopšte ih nisam primetio jer su bile skrivene pored jedne peščane dine. Shvatio sam da su bar pet minuta mogle da gledaju u mene. Prvo sam odmah hteo da se obučem, al’ bilo mi bezveze, pa sam nastavio mirno da idem kao da ništa nije bilo, osećajući da su pogledi još na meni. U povratku sam se obukao. Šta su one tamo radile ili još bolje kako su došle tamo, ostaje misterija.
Gledam prognozu, loša je, kanda ću morati da krenem. Ako ostanem, neću moći da dodjem po velikim talasima do prvog mesta Murigol, do kojeg mogu doći kolima. Krećem rano i oko podne stižem u Murigol. Razgovaram sa jednim čovekom. Ja na srpskom, on na rumunskom. Natežemo se. Shvata da hoću da ostavim due zile (dva dana) čamac kod njega, da pokupim auto i dodjem. Zove se Vase. Kakav lik. Vozi turiste sa još jednim tipom po Delti na katamaranu. Prvo je hteo supu da mi spremi. Onda me malo pijan, vozio na skuteru do puta za Tulču. Usput je, kad kod bi upao u rupu podigao ruku i govorio: "Ah, Romania!" Onda je stao na sred puta i počeo da zaustavlja automobile u pokretu. Ja raširio oči i ne mogu da verujem! Ljudi ga izbegavaju, mogu da ga udare. Na kraju stane jedan sa crvenom Dačijom i kaže mu da me prebaci do Tulče. Ovaj pristaje. Usput upada još jedan stoper. Super likovi samo vozač malo nabaren. Vidim kako vozi. Ja im pričam na srpskom šta i kako, a oni meni na rumunskom da su i oni neki Srbi, Ukrajinci, Rusi, šta li već. Inače u Tulči stvarno žive mnogi narodi. Zahvaljujem se. Kupujem kartu do Bukurešta. Mali autobus. U autobusu ispred mene sedaju jedna starija žena i jedna devojka. Pitam devojku kako da najbolje dodjem do Drobete gde sam prvo planirao da odem, predjem preko do Kladova, gde bi me moji čekali sa kolima. Odlično priča engleski i kaže da je najbolje autobusom. Pokazujem joj slike sa mog putovanja na mobilnom. Ona se oduševila. Shvatam da je udata. Ubrzo njena majka počinje da se žali na klimu, kao duva joj u glavu i za vrat, pa da promene mesto. Ova mladja negoduje jer gleda slike i starija insistira i uspeva da skloni svoju ćerku na sredinu autobusa. Što je sigurno, sigurno. Stranac je to.
I tako dodjoh u Bukurešt. Odmah sam se pogubio, jer autobus je stao ispred svoje kancelarije, a ne na stanicu. Tražio sam autobusku, ali me niko nije razumeo. Na kraju sam pitao policiju i oni mi kažu da odem na železnicku stanicu i putujem vozom. Poslušao sam ih ali sam mislio da su rumunske železnice gore od naših. Kad ono iznenadjenje. Sve super brzi novi vozovi. Kupujem kartu do Drobete ali ubrzo vidim da ima voz i za Beograd. Menjam kartu i obaveštavam svoje. Kajem se što nisam potražio ove informacije o rumunskim železnicama pre putovanja. Mnogo volim vozove. Spavam do Beograda.

Čekaju me moji i ja odma’ jedem pitu zeljanicu i sveže voće i gutam supu iz termosa na parkingu Sava centra. Nisam putovao od Beograda do Novog Sada vozom jer posle takvog puta imam osećaj kao da sam putovao do Teherana, a autobuse ne volem. Spavam u Karatašu. Na rumunskoj granici se pravim lud za prikolicu i dajem plovidbenu dozvolu od čamca. Žena me provalila da mutim kad je videla da se cifre tablice na prikolici ne podudaraju sa dozvolom, pa sam joj rekao da kod nas nema registrovanih prikolica već mi imamo treće tablice. Pustiće me. Traže mi piće i cigarete i da im pokažem pare jer ulazim u EU. Ovo treće sam uradio.
Rumunija je mnogo lepa. Iznenadio me gradić Krajova. Sve fabrika do fabrike.

Dolazim dole i Vase mi pomaže da navučem čamac. Doneo sam mu dva viskija. Dole je takvo nevreme, da ljudi uopšte ne izlaze iz kuće. Spavam u apartmanima da se odmorim pred put. Prelazim granicu. Vreme olujno. Naš carinik iz Bačke Palanke sa pažnjom sluša moju priču. Pita me: ”Šta sledeće?” "Oko Balkana za 80 dana," odgovaram.

Neka pitanja i odgovori:

Kako sam provodio vreme u čamcu i van?
Imao sam neki svoj ritam. Uglavnom sam veslao oko dva sata pre podne, malo posle ručka i uveče. Ostalo sam sedeo u stolici i upravljao motorom pomoću cevi od kotlića (WC kotlića ako neko nije shvatio do sad). Obavezno sam stavljao vlažne maramice u uši da me ne bi bolela glava od brundanja motora. I držao sam ruke što više sa cevi kotlića jer od vibracija zna da boli rame i ruka danima. Od sunca sam štitio celo telo, a najvažniji su glava i ruke. Čak i na aprilskom suncu možete dobiti ozbiljne opekotine. Oči štitim sa naočarima, od sunca i od vetra. Pevao sam sevdalinke (Kradem ti se, Imam jednu želju, Mlada Jelka ljubi Janka, Gde si dušo gde si rano, Sagradiću šajku...) Mahao sam svakom kog sam video, a i oni su meni mahali. U toku dana i po nekoliko puta se skidam i oblačim se i prilagodjavam se vremenskim uslovima. Sve ovo nabrojano nije nimalo jednostavno.
Rano sam ustajao i rano legao. Uvek sam za dana pravio kamp, gde ocenim da je dobro. Voleo sam da gledam u čamac i vodu iz šatora. Posmatrao zalazak, smiraj i izlazak. Slušao prirodu. Razmišljao o svačemu....Trudio sam se i da ne šljaštim, ne upadam u oko, ne ostavljam tragove, uvek sam imao plan B, itd.

Čega sam se plašio?
Vetra, košave, talasa, prevrtanja, upadanja, otkaza motora, lomljenja vesla, sudara, udara, bolesti, kradja, napada, zverinja, da li će me pustiti da prodjem kroz prevodnicu, da li će mi se čamac odvezati i otići, svako veče sam mislio da će drvo pasti na mene, da li će me pustiti da predjem granicu sa ne registrovanom prikolicom....

Zašto proleće?
Zbog proleća, stabilnog vremena, pente se ne pregrevaju, nema gužve, Sunce miluje, nema komaraca. Ima i nedostataka, naravno.

Nisam pio niti se drogirao. I jedno pivo vas može koštati života na hladnom Dunavu! Priroda me je skroz opila, naročito u Djerdapskoj klisuri.

Da li mi je nešto falilo?
Da, mornarska majica. Nigde je nije bilo u Novom Sadu.

Zašto sam?
Ništa to nije strašno, samo je na Balkanu čudno. Ipak, najbolje je u društvu.

Kako sam mojima objasnio da ne brinu?
Lepo, kažem im da devojke iz Beograda stopiraju kroz Afriku, neki Madjar plovi tri godine sam oko sveta u jedrilici koja je duža za 1,5m. od mog čamca. Veslaju ljudi u kajaku preko Atlantika. Devojka iz Srbije vozi motor kroz Černobil-Pripijat. Penzioneri voze bajs od izvora do ušća Dunava takodje sami. Pa tako ih pripremim da ova moja putešestvija njima izgleda malecka.

• < Prev
• Next >