Moja Lađa

STARA "DOBRA" VREMENA

Felix Kanitz - istaknuti bečki publicista, arheolog i putopisac 19.veka, jedan od najboljih poznavalaca Srbije, opisao je izlet od Beograda do Smedereva u svom čuvenom delu "Das Konigreich Serbien und das Serbenvolk", pre tačno 120 godina, podsećajući nas na istorijske događaje... Evo njegovog opisa, koji predstavlja izvanredno plovidbeno-istorisjko štivo.

Izlet iz glavnog grada Srbije u Smederevo, od davnina čuveno  zbog svog idiličnog položaja, višestruko se isplati. Vožnja brodom pruža veličanstvene prizore sa reke, istorijski  vrlo zanimljiv grad, u poslednje vreme svaki dan sve lepši, ima znamenitu, svojevrsnu tvrdjavu; vinovom lozom  bogata okolina skriva, kako sam višestrukim istraživanjima, a naročito 1889. godine utvrdio, obilje ostataka iz doba Rimljana, a povratak u Beograd železnicom vodi kroz bogati podunavski okrug, čija šarolikost na svakom koraku prijatno deluje svojim poljima i šumama, selima i železničkim postajama.
Već u jesen 1859. godine, dok su još Turci držali Beograd, Smederevo je bilo moj prvi dalji cilj za izlet. Tada još nije bilo električnog tramvaja, čak ni duge stepenice koje povezuju Kalemegdan sa niskom Savamalom  nisu postojale.Ka luci se silazilo vratolomno strmom stazom. Moj hamalin je stenjao pod teretom lakog putničkog prtljaga koji mi je nosio, i na kraju, prema ovdašnjem običaju, teško othuknuo  kad ga je spustio na palubu broda. Pristojan bakšiš je njegovom  disanju vratio normalan ritam, a on, srećan što  je za današnji dan obezbedio  podmirenje svojih skromnih potreba, požurio  je u najbližu krčmu.
Posle trećeg znaka zvona zaplovili smo pored tvrdjave, koja je kratko vreme pre toga renovirana i sa dunavske strane pružala mnogo živopisniju sliku  nego sa savske strane. Bezbrojni bastioni, kule i galerije propinju se jedna iznad druge uvis, orijentalne karaule gusto načičkane i gde im jeste i gde im nije mesto, zastave i signalne motke štrće u nebo pored ogromnih  cevi Peksanovih i Krupovih topova, a nadgrobni spomenici sa turbanskim glavama radoznalo pomaljaju svoje „sahide“ iz žbunja. Na istočnoj padini, turska varoš sa svojim  bezbrojnim baštama stapa se u jedinstven park i da ranije nisam  sopstsvenim očima video bedu i prljavštinu izmedju dopadljivog kupola i minareta koji se dižu iz krošnja  visokog drveća, zažalio bih, kao mnogi turkofili, što je stambulski ferman 1862. godine prinudio Muhamedovu decu da napuste ovaj prividan raj. Ova prekrasna slika završava se nama dobro poznatom Veliom školom; posle 1884. godine tu sliku su učinile još živopisnijom kupole i kule kraljevskog dvora, novih crkava i mnogih državnih i privatnih zgrada, na koje iz maglovite daljine, kao na neželjene skorojeviće, gordo gleda drevni grad sa visoke Avale (srednjevekovni grad Žrnov na Avali).

Na srpskoj obali, koja je i dalje brežuljkasta, smenjuju se njive, voćnjaci, šumarci sa hrastom, bukvom, vrbom, topolom i lepo uredjeni vinogradi. Vinova loza se drži uprkos filokseri, koja se ovde nedavno pojavila, i trećinu vina koje se dobija u smederevskom okrugu daje upravo ovaj deo duž Dunava. Držeći kurs prema severoistoku, naš brod se kreće prema istorijski zanimljivoj Višnjici (1015 duša), koja leži na istaknutoj uzvišici. Tetivom ove obalske terase bogate foraminiferama, koja se duboko useca u  ugarsku oblast, , ide od Singidunum civitasa za Carigrad veliki rimski put, od čije su se prve Mutatio ad Sexstum sačuvali ostaci kaštela na severnom brežuljku (271 m) kod Malog Mokrog Luga. To je bio početak jakog  pojasa utvrdjenja, namenjenog zaštiti ovog puta i obezbedjenje već pomenutog rimskog dunavskog vojnog puta od ušća Save do ušča Timoka. od tih čvrstih utvrdjenja, gusto poredjanih i isturenih prema Dakiji, na samoj mezijskoj obali stajao je prvi značajniji kaštel, istočno od višnjičke crkve Sv. Nikole (izgradjene 1838. godine), a drugi kod sela Slanci, 5 kilometara južnije, sa dosad nepoznatim antičkim naseljem. Kod Višnjice ima još starih zidina koje su do danas ostale neistražene. Smatra se da su to ostaci jednog letnjikovca  despota Djuradja Brankovića (umro 1457. godine), koji je, kako predanje kaže, tamo i nešto južnije u Kaludjerici rado koristio tople izvore ( s temperaturom od 19 i 25C).
Pre nego što se u oštroj krivini oplovi kopneni jezik koji se duboko useca u madjarsku nizinu, reka se kod Višnjice sužava na 500 metara. Kad su Turci 1595. godine i kasnije sultan Ahmed upali u Banat kod Pančeva, ovo mesto je korišćeno za premošćavanje Dunava. I princ Eugen je u julu 1717, sa ovog punkta poveo svoju vojsku u opsadu Beograda. Jer samo nekoliko kilometara istočnije, Dunav, koji ovde obrazuje sedam ostrva. proširuje se na 3.5 km i sužava se opet na 500 m, tek iza Velikog Sela.
Gotovo svakog proleća pritoke Dunava donose toliko vode da se on ovde redovno razliva preko obale. Dokle god uzvodno pogled doseže, sva je leva, madjarska strana (naseljena većinom Nemcima) pokrivena vodom. Za vreme ovog užasa, na dve milje unaokrug, iz nepregledne vodene površine proviruje ovde-onde samo poneka krošnja usamljenog drveta. Često se to dešava tako brzo da ljudi prepuštaju  svoju stoku vodenoj stihiji i gledaju da spasu samo živu glavu. Istina, država im daje neku pomoć i izvesne poreske olakšice, ali to je samo neznatna naknada za teške gubitke. Za vreme velike poplave u proleće 1879,  naročito su teško bili pogodjeni Kenigsdorf, Alberhtsdorf, Gizelhajm i još neka mesta (Ovča, Borča, Krnjača – prim.BT).“Nema tog naspa koji bi  izdržao pritisak  nabujale vode izmedju Surduka i Banovaca!“ tvrdi major fon Stefanović.  Sa leve obale svetlucaju i kao da nas u goste pozivaju pančevački tornjevi i kupole.  Tu, medjutim, nismo pristajali, jer lokalni brodovi pristaju samo na srpskoj ili samo na madjarskoj strani; kažu da je do ove naredbe došlo  zbog ranijeg čestog švercovanja  turskog duvana u Austriju.  Uzevši kurs na jug, stigli smo do Vinče, živopisno grupisane oko svoje visoko postavljene, 1857. izgradjene crkve Sv. Petra i Pavla; tu kod Vinče je jedna četvrtasta kula na levoj obali Bolečice štitila rimski kopneni put.  Na brežuljcima nešto istočnije odatle vinova loza počinje opet da potiskuje kukuruz.
U jednoj zapadnoj uvali nalazio se sada zapušteni manastir Vinča. Prema istraživanjima učenog igumana manastira Grgetega, Ilariona Ruvarca, koja opovrgavaju predanje navedeno u Milićevićevoj „Srbiji“, manastir je osnovao pobožni despot Stefan Lazarević, a razorili su ga Turci kad su osvajali Smederevo. kad je Makarije (1557-1573), brat čuvenog velikog vezira Mehmeda Sokolovića, postao pećki patrijarh, dobio je od ovog dozvolu da obnovi manastir. U početku XVII veka napušten zbog  turskog pritiska, pa onda opet nastanjen, od 1683 do 1699, ostao je za dugo pust. Kaludjeri su se bili preselili u sremski manastir Kuveždin. Još jednom je jedan grčki kaludjer sa Krfa, koji je doneo čudotvornu ikonu Bogorodice iz Rusije, odvažio da svetilište obnovi, ali je njegov poslednji iguman Teodosije morao 1740. da potraži utočište u  manastiru Bezdin u Ugarskoj. Pošto Srbi danas ne pokazju nikakve sklonosti  ka manastirskom životu, teško je verovati daće manastir Vinča ikada više biti obnovljen.
Kao nekakav ogroman tumulus ističe se na vidiku  brežuljak na kome se nalazi živopisno ukrašeno ritopečko groblje, s malom kupolnom crkvom izgradjenom 1870. i sa neobično oblikovanim krstovima. Tu je nekad bilo zborište keltskih Trikornjana, koji su se u doba Ptolomeja nastanili u Gornjoj Meziji. Posle rimskog osvajanja.
Trikornium je bio jedan od najjačih punktova na limesu, od čijih su se utvrda do danas sačuvali kvadratni zidovi na najvišem jugozapadnom bržuljku kod Boleča, udaljenom oko pola časa hoda. Tamo je 1815. po Miloševom naredjenju, iskopan jedan šanac da bi se presekla turska saobraćajnica izmedju Smedereva i Beograda, koja se na tom mestu znatno približavala Dunavu.
Kod Grocke se drum i telegrafska linija sasvim približavaju reci. U svojim pomenutim studijama (Romishe Studien in Serbien) dokazao sam da je Grocka nesumnjivo istovetna sa „Mutatio ad sesxtum miliare“. Od utvrdjenja sačuvali su se na Azapskom potoku i na 150 metara visokom brestovačkom platou temelji nekoliko stražarskih kula.  Osim toga, nadjen je jedan ozidan bunar i najzad ostaci naselja, koje se protezalo sve do 4 kilometra udaljenog Brestovika. Sa nekropole tog naselja dospeli su u Beogradski muzej iz jedne grobnice, čije su četiri prostorije bile ukrašene portalom na stubovima, slikama itd.,  fagmenti lavova, krilatih genija i  torzo jedne ljudske figure.  Šafarik je bio sklon da  zavetnom kamenu koji je ovde nadjen vidi personifikaciju reke Margus (Morave). Za vreme Turaka je Grocka – tada Hisardžik – dobila palisadni bedem za odbranu od eventualnih napada iz Banata. U početku Austrijske okupacije (1717), ona je bila sedište sreza, koji je 1723. godine bio vezan za Beograd i Smederevo. Do 1739. Grocka je brzo i vidno napredovala.  Izvan naselja imala je crkvu Sv. Mihaila i još jednu Vaznesenjsku, koju su Turci koristili kao džamiju, a vojvoda Aleksandar Virtemberški, koji je sebi tu sagradio lovačku kuću, dao je da se crkva obnovi, pa je 1719, dobila na dar srebrni pribor za oltar, više knjiga i dva zvona. Jednu od retkih škola u Srbiji tog vremena imala je i Grocka. Nesrećni ishod borbi koje su se tamo vodile pod komandom grofa Valisa ( 23-24. jula 1739) odlučio je o ratu s Turcima, obnovljenom 1737. i prinudio Austriju na povlačenje preko Save.
Posle srećno završenih ustaničkih borbi, Grocka je postala središte istoimenog sreza, jedne carinarnice i drugih ureda. Procvatu ovog  jedinog gradića u beogradskom okrugu nesumnjivo je najviše doprinela porodica Garašanin.  Milutin Garašanin je oko 1830. godine osnovao ovde školu, za koju je doveo učitelje iz Srema. Njegov sin, Mihailov istaknuti ministar predsednik Ilija, koji je svoj burni život završio  u Grockoj 1874. podigao je na svom prostranom posedu jedan parni mlin, u ono vreme najvesći u Srbiji.  Njegovi sinovi rodjeni u Grockoj, adjutant kneza Mihaila, pukovnik Svetozar Garašanin, kome je nekoliko dana posle atentata desna ruka  zbog ozlede morala biti amputirana, i često pominjani protivnik kralja Milana Milutin, takodje su davali pomoć i podsticaj ovoj varošici sa 2.228 duša, koju od 1883. nadvisuju i krase visoki zvonik i dve kupole njene lepo oblikovane crkve Sv. Duha.
Na manastirskom izvoru Begaljice, koja teče kroz Grocku, leži stara, sada svetovna, a nekad manastirska crkva Rajinovac, posvećena rodjenju Sv. Bogorodice. Narod se 20. septembra  u masama okuplja na saboru oko ove crkve, što je verovatno povezano s predanjem da su tamo neko vreme bili čuvani posmrtni ostaci  prvog srpskog krunisanog kralja, kao i sa činjenicom da na  njenom groblju počiva knez Andrejić Palalija iz susednog sela Begaljice, koga su 1804 godine posekle dahije. Manastir, koji je u poslednjih sto godina nekoliko puta obnavljan, poseduje 19 hektara oranice, livada i povrtnjaka, 88 hektara šume i godišnji prihod od 3800 dinara.

Šteta je što su Srbi u prvom osvetničkom žaru srav nili sa zemljom mnoge gradjevine samo zato što su ih podsećale na tursko vreme, a one inače ni u čemu nisu ometale dalju izgradnju mesta u kojima su se nalazile. Takav je slučaj i sa turbetom  nekog muslimanskog čudotvorca, koje se nalazailo na jednoj uzvišici obrasloj vinovom lozom, čija svetlucava kupola već izdaleka najavljuje putniku blizinu Smedereva.  O nastanku turbeta predanje kaži: Unuk kneza Durdja Brankovića, despot Vuk, „Zmaj Ognjeni“, dolazeći nizvodno od Slankamena, napao je utvrdjeni grad Kulič i njegove muslimane nagnao u bekstvo prema Smederevu.  Turski junak Ali beg osveteio se za ovu sramotu tako što je opljačkao i spalio Vukove dvore. Kad je Zmaj to saznao, pohitao je brodom do mesta gde je docnije podignuto turbe, pozvao Ali bega na megdan, ranio  ga i gonio do najbližeg sela, čiji se meštani nisu usudili da izdaju tamo sakrivenog bega, zbog čega je razgnevljeni Vuk naredio da se pobiju svi muškarci, pa je to selo tada dobilo ime koje i sada nosi – Udovice. Begunca Aliju stigao je njegov gonilac tek na drugoj strani Morave, skrivenog u visokoj trsci; Vuk je zapalio trsku i snjom je izgoreo i Beg. Tamo gde je njihov jednovernik  bio ranjen, Turci su kasnije podigli ono turbe.  Njegov čuvar je  sve do 1862 kad je turbe srušeno, pokazivao muslimanima, koji su u velikom broju petkom posećivali ovo svetilište, sultanov ferman čuvan u jednoj kutijici, kojim je za večita vremena turbetu odredjen desetak od sela Udovice i Seona; za neki mali bakšiš čuvar je i meni pokazao taj ferman.
Na vidiku se pokazaše visoki toranj smederevske crkve i zidine znamenite tvrdjave.Grad se privio uz ogranke Avale, koji se blago spuštaju prema istoku, a trvrdjava leži u nizini, na samoj obali Dunava, kod ušća Jezave, u stvari,a zapadnog kraka Morave. Njenu izgradnju Rajić pripisuje Lazareviću, a narod supruzi Djurdja Brankovića, grkinji Irini (zvanoj Jerina). U sećanju naroda, ona je ostala „prokleta“, jer je za izgradnju tvrdjave narod morao u neprekinutom lancu da prebacuje materijal sa ruševina delkih tvrdjava Kalište i Ždrelo u dolini Mlave; dvanaest punih godina se u Braničevskoj župi nije smelo pojesti  nijedno jaje, jer su se morala predavati za mešenje malterom da bi se povećala njegova vezivna moć. Srpska mržnja protiv grčke despotovice izbija iz svih legendi u kojima se ona pominje; u njima je Jerina prikazana kao graditeljka većine utvrdjenih gradova i kao najzlodušnija žena u zemlji.
Medjutim, postoje dokazi da tvrdjavu nije gradila Jerina, već sam Djuradj, oko 1430. godine. Sedam godina kasnije Ugri su tamo odbili Ali-bega – možda baš onog o kome govori predanje – koji je nadirao prema Beogradu.  U junu 1438. godine sultan Murat je ponovio napad na Smederevo, koje je uprkos junačkoj odbrani palo 1439. godine, pa onda opet za kratko oslobodjeno, a 1440. kapitulacijom prešlo u ruke Turaka, koji su odande preduzeli jedan energičan prodor prema Beogradu. Godine 1443., despot Branković je ponovo dobio tvrdjavu od Ugara, posle zajedničke velike pobede  nad Turcima u Kunovičkom klancu. Za vreme ovog pohoda zarobljen je  Mehmed, brat velikog vezira Halil-paše i, kako priča Hadži Kalafa, pušten zatim u zamenu za ponudjeno Smederevo, koje se verovatno nije ni moglo držati. Srpski knez, koji se otada u svojoj politici stalno kolebao, zadržao je ovde 1448. ugarskog vojskovodju Hunjadija, koji se vraćao posle poraza na Kosovu, za šta su mu se Ugri posle gorko osvetili. Godine 1449. prenesene su u Smederevo mošti evandjeliste Luke i tu ostale i posle Djurdjeve smrti. Tri godine kasnije okončana je srpska epoha Smedereva; godine 1459. Mehmed II je osvojio gotovo celu Srbiju, pa i smederevsku trvdjavu, koju su bez uspeha branili Ugri. Kod nje su Turci 1474. prešli Dunav i pustošeći sve pred sobom, prodrli čak do Nadjvarada. U Smederevu se 1537. javlja Ugarsko poslanstvo, koje je Mehmed-begu Jahjapašiću, namesniku sandžakata Smederevo, Beograd, Podunavlje, Posavlje itd., uputio kralj Zapolja. O visokom rangu Smedereva medju srpskim gradovima, svedoči i to što je 1531. godine tamo rezidirao mitropolit Zaharije. Posle toga, hroničari gotovo i ne pominju Smederevo.

Neposredno pre prvog srpskog ustanka protiv dahija, koje se nisu obazirale na sultanovo naredjenje da se s rajom blaže postupa, pozvao je beogradski namesnik Mustafa – paša Srbe u borbu  protiv dahija i vidinskog odmetnika Pazvan-Oglua. Hrišćani, koji su se brzo naoružali, rado su se odazvali ovom pozivu. Kad su ogorčeni janičari ubili u Smederevu njihovog  prvaka Stanka Arambašića, nezadovoljstvo je još povećano i Karadjordjev poziv na borbu za slobodu 1804. godine naišao je u široj okolini Smedereva na najveći odjek. Za vojvodu je izabran Dušan Vulićević. Njegov prvi korak je bilo proterivanje Turaka iz varoši Smedereva.

Moja namera da bliže  upoznam  napredak Smedereva za nekoliko proteklih decenija i njegovu tvrdjavu, koju sam ranije samo površno poznavao, odvela me je ponovo 1887 i 1897. godine u staru rezidenciju despota. Smederevo spada medju prve srpske gradove koji su sebi dozvolili luksuz da imaju sopstvenog „varoškog inženjera“ za poslove regulacije, premeravanja i izgradnje. Na putu od železničke stanice ka hotelu „Lav“ imao sam povoda da se obradujem  i divim njegovoj uspešnoj delatnostsi.  Kad sam se popeo na uzvišicu sa koje sam 1859. prvi put skicirao Smederevo, bilo je mnogo novoga što je trebalo uneti u skicu. Opšti izgled grada znatno se izmenio posle odlaska Turaka. U dobro kaldrmisanim ulicama video sam mnogo novih kuća sa lepim fasadama, a impozantne javne zgrade ukrašavale su uredjene i lepo održavane trgove. Uvek sam se pitao, kako je bilo moguće da Turcima, koji su u sopstvenoj kući održavali uzoran  red i čistoću, nije smetala prljavština na ulicama, ni bare i godinama taloženo  djubre na javnim trgovima. Kad sam 1859. prvi put posetio Smederevo, obala je ličila na ogromnu gomilu djubreta i da me nisu silno privlačili čuvena tvrdjava, neobična draž turske nošnje, koju su tada nosili i varoški Srbi i, živopisna gungula na obali, odmah bi se vratio iz one bedne mehane u parobrod koji je prazan stajao uz dok.
Na dunavskom pristaništu vladala je tada, nasuprot današnjem miru, velika živost. Stalno su pristizale neobično gradjene dereglije, natovarene kamenom solju iz Vlaške, koje su posle kratkog zadržavanja suncem opaljeno, robusni ljudi s velkim naporom odvlačili prema Beogradu.Dahćući, vičući i psujući, hamali su vukli teške istoarene blokove soli u obližnje magaze, iz kojih su potom volovskim  kolima i tovarnim konjima raznošeni dalje u unutrašnjost zemlje. Osim ovih dereglija sa solju, često su pristajale i dreglije  sa specijalnim ogradma, podešene za trasnsport svinja; te su dreglije prpadale raznim, tada na brzinu osnovanim malim plovidbenim kompanijama,ali su one, medjutim, brzo iščezle s pozornice jer nisu mogle izdržati konkurenciju moćnog Bečkog dunavskog društva.č
Ranije je Smederevo bilo najveća baza Srbije za izvoz svinja, odakle su celi čopori, doterivani s juga zemlje, transportovani Dunavom preko Pešte za Beč i Hamburg ili Galac. Ovaj vodeni put je naročito leti pretpostavljan transportu železničkom prugom Bazjaš-Pešta, delom zbog pretovarivanja, a delom što svinje teško podnose visoku temperaturu i oskudicu  u vodi. Ovo se izmenilo kad je odgajivačima iz Šumadije, koji su davali najeveće kontigente za izvoz, omogućeno da ogrankom lpruge Kragujevac – Lapovo s velikom uštedom vremena i smanjenim troškovima transportuju svinje  preko Beograda pravo zapeštanski kamenolom...
Kad se čuju stereotipne žalbe smederevskih trgovaca i prevoznika o opadanju poslova, mora se čestitati opštini što je, uprkos teškim vremenima, uspela da izgradi sasvim pristojno pristanište na Dunavu, kakvo Beograd ni danas još nema. Godine 1883. započet i samo godinu dna kasnije završen, 220 metara dugi kej ima dva 7 metara visoka krila sa prilaznim stepenicama, kojima je stvoren poseban prostor za strane i domaće brodarske kompanije...
Smederevski „Grad“ u uglu koji pri svom ušću pravi Jezava s Dunavom, predstavlja jedno od najzanimljivijih dela srednjevekovne vojne arhitekture na Balkanu. Svojim osnovnim oblikom on podseća na bedeme Carigrada, koje su Brankovićevi graditelji svakako poznavali. Po konstrukciji kula se takodje vidi da im uzor potiče iz Vizantije. Verovatno su to bili i ranije u Smederevu zaposleni majstori, koji su – kako potvrdjuju žigovi na opekama iz godine 1444 – gradili jednu  kulu izmedju carigradske Jeni-kapije i Kum-kapije na Mramornom moru i drugi deo gradskog bedema izmedju Egri-kapije i Jedrenske kapije, po nalogu bogatog srpskog kneza Djurdja, kao znak prijateljstva prema grčkom caru, s kojim je bio u rodbinskim vezama.
Glavni ulaz u Smederevski grad nalazi se na varoši okrenutom južnom zidu, koji ima jedanaest kula.Severozapadni dunavski bedem ima pet, a severoistočni, prema Jezavi, tri kule. Ove dve strane nepravilnog tvrdjavskog trougla sastaju se u ugaonoj Šainovoj ili Sokolovoj kuli posebne tvrdjavske celine, koju sačinjava pet kula. Njihovu odbrambenu moć, pored Dunava, pojačavali su Jezava,koja protiče pored samog bedema, i s južne strane robv koji se lako  puni vodom. Na ovu staru srpsku osnovu sa 24 kule nadovezuje se obližnji niži  krenelirani bedem sa tri kule, čija konstrukcija i način gradnje nose tursko obeležje.  Brankovićeve kule, čiji je prosečni prečnik 10 metara, imaju zupčaste otvore, otvorene su prema unutrašnjosti tvrdjave i pomoću širokih, visokih zidova spojene sa stepenicama i hodnicima u bedemu i tako podešene  za odbranu njihovih viših spratova, Turske poligonalne kule su zatvorene, u njih  se može samo kroz jednu kapiju, a ona zanimljiva devetosptrana „Vodena kula“ ima čak i unutrašnje dvorište. Kao gradjevinski materijal Turci  su uptrebljavali lomljeni kamen, a Srbi opeke. Od opeka je napravljen ogroman krst utvrde „Krstaška kula“ s natpisom na staroslovenskom: „U Hristu Bogu blagoverni despot Djuradj, gospodar Srbije i Pomorja Zetskog – po njegovom naredjenju sagradjen je ovaj grad 6938. (1430).“
Rezidencija despota, koji u narodu živi kao Djuradj Smederevac, nalazila se verovatno – slično carigradskom „Hebdomonu“ – izmedju dve spolja zaobljene kule dunavskog bedema, na kojem sam primetio  četiri prozora sa polukružnim lukovima, jedine prozore u visini sprata u celoj tvrdjavi; iz dvora, do čijih bi se temelja verovatno moglo doći novim iskopavanjem, mora da je bio prekrasan pogled na široku reku i priobalni pejsaž. Ulazeći kroz polukružno  zasvodjenu kapiju u manje dvorište utvrde, s druge strane mosta na  rovu, u žbunju i drveću,  izmedju dve kule, našao sam ostatke druge stare srpske gradjevine. U neobično jakim zidovima njenih zasvodjenih dvorana vide se mnogobrojni otvori za tavanične grede. To svakako nije bio Djurdjev dvor, jer knezovi ni u srednjem veku nisu imali običaj da stanuju u gradjevinama sličnim magazama i bez širokog pogleda na okolinu...

by tomicbanee

• < Prev
• Next >