Moja Lađa

Sat sa dunavskog Titanika

Tog 9.septembra 1952.student geografije iz Zemuna Mihailo Miša Grkinić obećao je mami da će stići na ručak. U beogradskom pristaništu u zadnji čas se ukrcao u brod "Niš" i u gornjem salonu sreo razrednu iz gimnazije Emiliju Katić.

Pričao joj je o ispitu iz meteorologije i u šali rekao da će biti nevreme. Istog trena brod je zahvatila nezapamćena oluja u kojoj se utopilo više od 100 ljudi.
Sat koji je toga dana nosio na ruci Miša Grkinić nikada nije popravio.

Penzionisani profesor geografije Zemunske gimnazije danas je jedan od retkih živih svedoka najveće nesreće u istoriji srpskog brodarstva. Kao dobar plivač Miša je nekako doplivao do Nebojšine kule, a profesorku Katić spasao je pionirski instruktor Vasa koga je ona prethodne godine oborila na popravnom ispitu.

ZAROBLJENI U SALONU

Zbog popravke mosta interesovanje za redovnu brodsku liniju Beograd-Zemun bilo je značajno veće nego inače. Tog kobnog septembarskog dana zvanično je prodato 106 karata, ali veruje se da je u momentu nesreće na brodu bilo blizu 150 ljudi (tačan broj nikada nije utvrđen). Videvši da se sprema nevreme kapetan Ferdinand Nobilo je od dežurnog službenika zatražio i dobio odobrenje da ranije krene za Zemun.

- Odlučio sam da krenem ranije zbog toga što su putnici stalno dolazili na brod, da ga tako ne bih preopteretio - izjavio je Nobilo posle nesreće (Politika, 10. septembar 1952.)

Prema saopštenju policije „Niš“ je krenuo iz Beograda u 13 časova i sedam minuta, do ušća je plovio normalno, a onda su ga zahvatili jaka kiša, grad i vetar koji je duvao brzinom većom od 100 kilometara na čas. Kapetan je naredio krmanošu da okrene pramac prema vetru i brod približi obali, ali svaki manevar je bio uzaludan. Od siline vetra u 13 časova i 12 minuta brod se preturio i potonuo na dno reke na dubinu od 14 metara. Potraživši zaklon od kiše gro putnika je u tom trenutku bilo zarobljeno u utrobi broda - u brodskom salonu.

 SPASONOSNI ŠEŠIR

U odnosu na zvanično vreme nesreće sat Miše Grkinića stao je nešto ranije - u 13 časova i devet minuta. Uspevši da iskoči počeo je da pliva prema Nebojšinoj kuli ali se zbog guste magle obala uopšte nije razaznavala.

- Padao je grad neverovatne veličine, veći nikad u životu nisam video. Ljudi koji su oko mene plivali odjednom bi jauknuli i nestajali pod vodom. Naleteo sam na šešir jednog od tih nesrećnika, natukao ga na glavu i nastavio da plivam do Nebojšine kule. Kada sam isplivao pomagao sam vojnicima da izvlače preživele - seća se Miša Grkinić koji se nakon brodoloma kući u Zemun vratio tek oko pola šest popodne i to opet brodom. Tek tada, kad su ga posetile kolege sa studija, shvatio je šta se zapravo desilo i doživeo šok.

Na mesto nesreće oko 15 časova stigla je ekipa lekara sa VMA, kao i ministri policije Jugo­slavije i Srbije Aleksandar Ranković i Slobodan Penezić Krcun. Obrazo­vana je specijalna komisija za zadatkom da ispita čitav slučaj, a zbog kontradiktornih izjava članova posade i preživelih putnika kapetan Nobilo je privremeno zadržan u pritvoru. Hroničar Zemuna Branko Najhold zabeležio je da je brod „Niš“ bio kapaciteta do 60 putnika, ali da je tih dana zbog popravke mosta prevozio veći broj putnika od dozvoljenog. Istraga je, međutim, zaključila da je za nesreću kriva „viša sila“ - vetar orkanske jačine koji je čupao drveće iz korena.

METEOROLOŠKI REKORD

I zaista, nevreme u Beogradu 9. septembra 1952. godine ušlo je u anale meteorologije. Pluviogram (dijagram intenziteta padavina) u vreme nesreće broda „Niš“ pokazao je čak 80 milimetara padavina za 20 minuta ili četiri milimetra u minutu. Takav intenzitet padavina redak je i u trajanju od jednog do dva minuta, a kamoli ako je to srednja vrednost za 20 minuta.

Čim je kiša stala i nad Beogradom prestale da odjekuju detonacije gromova, granulo je sunce. Iste večeri uz pomoć broda dizalice „Soča“ počelo je vađenje potonulog „Niša“. Prema pisanju lista Borba od 11. septembra 1952. godine, gnjurac Bogoljub Perić prvi se spustio do kabine u kojoj je zatekao jeziv prizor - mrtvog mornara kako grli katarku broda i još 55 leševa. Posle velikih teškoća oko četiri ujutru „Soča“ je izvadila potonuli brod koji se na dno spustio u položaju kao da plovi i gotovo potpuno neoštećen. Do pola osam ujutro izvađena je i poslednja žrtva. Vlada FNRJ proglasila je trodnevnu žalost, a Državni osiguravajući zavod izdao je saopštenje u kome obaveštava porodice žrtava su svi putnici bili osigurani te da će za svakog nastradalog biti isplaćena odšteta od 50.000 dinara.

Pedeset godina kasnije, 9. septembra 2002, preživeli putnici Alenka Rančić (poznata glumica 1935-2005.), Miša Grkinić, Momčilo Ilić i Ljubomir Todorović, tokom komemorativne plovidbu brodom „Kovin“, uz zvuk brodske sirene, tačno u 13 časova i 12 minuta spustili su venac u Dunav.

 RAZLIČITE VERZIJE

O sudbini „Dunavskog Titanika“, kako su neki nazvali brod „Niš“, postoje različite verzije. Po jednima, ofarban u crno, sa plovcima na bočnim stranama i pod drugim imenom, „Niš“ i danas plovi od novosadskog „Štranda“ do Sremske Kamenice. Po drugoj verziji posle reparacije „Niš“ je dobio novo ime „Senta i do 1956. godine je saobraćao na redovnoj liniji Smederevo-Kovin, a skončao je početkom sedamdesetih godina prošlog veka kada je isečen u pančevačkom „Brodo­remontu“.

Šta bi se dogodilo sa brodom „Niš“ da kapetan Nobilo nije odlučio da krene pre predviđenog vremena, da mu nadležna služba nije dozvolila da to učini, da među putnicima nije zavladala panika... Na ova pitanja nikada nećemo saznati odgovor.
Ali postoji jedno pitanje o kome se državna komisija nije izjašnjavala. Nedugo pre nesreće parna mašina na brodu „Niš“ zamenjena je znatno lakšim dizel motorom. To je značajno smanjilo teret na dnu broda na kome je bilo više putnika nego što je predviđeno, pa je vetar mogao lakše da ga obori na stranu. Smislenost ove priče potvrđuje činjenica da je na brodu „Kovin“, porinutom još davne 1922. godine, prilikom zamene parnog kotla lakšim dizel motorom postavljen stabilizator kako bi brod bio stabilniji i sigurniji.

Preživeli putnici: glumica Alenka Rančić, Mihailo Grkinić, Ljubomir Todorović, Momčilo Ilić bacaju venac u Dunav na komemoraciji 2002.godine

Davili se i dobri plivači
Jedan major, čija su se žena i dete udavili, spasao se plivajući jednom rukom, a u drugoj je nosio dete. Tek na obali shvatio je da dete nije njegovo. U nesreći su se udavili i mnogi dobri plivači, za razliku od Ane Bajzert, radnice tekstilne fabrike „Sutjeska“, koja uopšte nije znala da pliva a ipak se nekim čudom dokopala obale. Njena dvanaestogodišnja kćerka nije uspela da se spase.

Izvor: www.blic.rs

• < Prev
• Next >