Moja Lađa

Golubački grad čuvar Đerdapskog tesnaca & Legenda o zaljubljenom zapovedniku

Iako kroz ovo srednjovekovno utvrđenje svakodnevno prođe na hiljade vozila, ono još odoleva vibracijama i zubu vremena i nosi epitet jedne od naših najočuvanijih tvrđavaT ek kada se putnik namernik popne na vrh donžon kule Golubačkog grada shvati zašto je čuveni putopisac Feliks Kanic ovo utvrđenje nazvao čuvarem Đerdapskog tesnaca. Ovaj srednjovekovni grad, sagrađen na nepristupačnoj steni, udaljenoj svega nekoliko stotina metara od mesta gde Dunav ulazi u klisuru, imao je značajno mesto na vodenom putu između istoka i zapada i igrao važnu ulogu u kontroli kretanja ovim krajem.

Grad Golubac smešten je na desnoj obali Dunava i udaljen je oko sto trideset kilometara od Beograda. Kada se izađe iz grada vijugavim putem niz Dunav, posle nešto manje od četiri kilometra, na cesti se ispreči tvrđava. Taj put probijen je kroz bedeme grada 1939. godine, a stari, srednjovekovni, vodio je preko planinskih prevoja.

Hladan je martovski dan. Temperatura je tek toliko ispod nule da ne dozvoli sunčevim zracima da otope led kojim je okovan grad. Oni koji dobro poznaju ovaj kraj, naročito tvrđavu, kažu da su to najpovoljniji uslovi da se popne do najviše kule. Leti je to gotovo neizvodljivo. Što zbog trnovitog šipražja u koje je zaraslo utvrđenje, što zbog sitnog kamenja koje beži ispod nogu i stalno vraća nazad, a i zbog zmija kojih, kažu, ima na svakom koraku. Ali i u ovim uslovima uspon ide dosta teško. Ide se kozjom stazom, a gotovo celim putem može da se napreduje jedino držanjem za grane ili ispuste u zidu. Na nekoliko mesta mora da se sačeka da prođu udari košave, jer je u tom trenutku veoma rizično zakoračiti na bedeme. Klimave su i nesigurne i metalne merdevine postavljene na jednom od mesta gde se prolazi na gornji bedem. Do glavne najviše kule, u narodu poznatije kao šešir kula, stiže se posle petnaestak minuta. I tek tu postaje jasno zašto je ovo utvrđenje postavljeno baš ovde.

Nije htela u haremPogled puca na sve strane. Košava je podigla talase na Dunavu. Šest kilometara je ovde širok i to je najveće rastojanje između dve obale na toku kroz našu zemlju. Preko, na rumunskoj obali je mestašce Koronine. U tom pravcu u vodi je poznata nekoliko metara visoka stena Babakaj. Ima nekoliko legendi vezanih za njeno ime, a jedna od njih kaže da se zapovednik grada Golupca zaljubio u prelepu devojku, pa kako ova nije htela u njegov harem, on je vezao za stenu da se pokaje. Nekoliko stotina metara nizvodno Dunav je uklešten između stena. Ulazi u klisuru dugu više od sto kilometaraO nastanku tvrđave se malo zna. Činjenica je i da istraživači nisu previše vremena utrošili izučavajući njegovu prošlost. Ime Golubačkog grada pominje se prvi put u ugarskim poveljama iz 1335. godine, dok se u turskim pisanim izvorima pominje 1390. Konstantin Filozof je prvi srpski pisac koji pominje Golubac. U biografiji despota Stefana Lazarevića Golubac se pominje kao mesto gde se despot sklonio posle poraza kod Angore 1402. godine.

Ugari i Turci borili su se za prevlast nad ovim krajevima, pa je u prve tri decenije petnaestog veka sudbina Golupca bila vezana za ova dva naroda. I zato verovatno sve posetioce buni česma sa natpisom koja se nalazi kraj puta u podnožju grada. Podignuta je prošle godine u pomen na poljskog viteza Zavišu Crnog. Otkud Poljak u to vreme u ovim krajevima
Spomen česma Zaviši Crnom

Bilo je to 1428. godine. Turci su zauzeli Golubac na iznenađenje ugarskog kralja Žigmunda koji je očekivao da mu Srbi predaju grad zbog nekih dugovanja. Pošto je dobio neprijatelja na pragu svoje imperije, Žigmund je preko Dunava, a naspram Golupca, počeo da zida slično utvrđenje pripremajući se tako za napad na Turke. Ostaci tog grada i sada su vidljivi sa naše obale. Pomoć za napad na Turke Žigmund je potražio od Poljaka. Više od šest hiljada vojnika krenulo je tada u Golubac, a predvodio ih je vitez Zaviša Crni iz mesta Garbova u Poljskoj.

 

U proleće 1428. godine iz novosagrađenog utvrđenja Laslovara krenuli su Ugari brodovima na Golubac. Međutim, Turci se nisu dali iznenaditi. Stigla im je i pomoć, pa su ugarski ratnici morali da se povlače. Odstupnicu kralju Žigmundu štitio je lično Zaviša. Kada je kralj bio na sigurnom, nekoliko puta je slao brodove da izvuku poljskog viteza, ali je on odbijao da se povuče. Turci su ga zarobili, odsekli mu glavu, odrali kožu, napunili slamom i poslali sultanu u Carigrad. Ostalo je zabeleženo da je cela Evropa tada žalila zbog pogibije poljskog viteza. Na česmi kraj puta, na bronzanoj tabli, na srpskom i poljskom jeziku ispisani su osnovni podaci o Zaviši Crnom.

Za razliku od nekih drugih srednjovekovnih utvrđenja, Golubački grad nije građen kao sedište vladara ili velikodostojnika, već je imao isključivo vojni odbrambeni karakter. Imao je devet kula, most, šanac sa vodom, ali se njegov izgled menjao kako su se menjali osvajači. Stručnjaci su našli ostatke džamija, palata, stambenih objekata. Živeo je svoj život Golubački grad sve do 1868. godine kada je među poslednjima u Srbiji oslobođen od Turaka.

Kroz probijene tunele u podnožju grada za nekoliko sati, koliko je trajalo naše istraživanje, prošao je veliki broj vozila. Prometan je prilično ovaj put. Tek poneko prikoči u strahu da na uskom putu ne naiđe neko sa druge strane, ali zaustavljanja nema. Ne čudi. Osim malog proširenja kraj table na kojoj piše da tu počinje park Đerdap, namernik nema šta drugo da vidi. Niti gde da popije piće. I Zavišina česma je zavučena, pa po hladnu vodu mogu da svrate samo oni koji znaju za nju. A šta gube svi koji se ne zaustave ovde znaju oni koji su se popeli na donžon kulu. Taj prizor se zaista ne zaboravlja. I zbog njega se vredi pomučiti, nažuljati noge i isprljati ruke. Pa i mali strah pretrpeti. Jer samo gore može da se kompletiraju utisci o ovom vrednom istorijskom spomeniku.?

• < Prev
• Next >