Moja Lađa

Alaske priče: Bez Dunava nema života

Reporteri "Novosti" sa pecarošima i njihovim mušterijama na Zemunskom keju: Nije to samo baciš mrežu praznu, a izvučeš punu. I riba se opametila.

SVAKOG jutra Aleksu ćete naći na Zemunskom keju na splavu "Gardoš". Prodaje ribu koju tokom noći izvuče iz Dunava. Bude tu dvadesetak kila bele ribe, šaran, som, poneka štuka i ponekad tolstolobik. A dešava se i da mreže ostanu prazne. Češljaš cele noći, od obale do obale, a Dunav se zainatio. Ne da ništa. Takav je Dunav. 

Zna to Aleksa Marić dobro. Druguje sa moćnom rekom, evo već četvrta godina. U prošlom životu, onom kopnenom, bio je vozač. Radio na transportu novca. A onda se okrenuo reci. 

- Svake večeri sednem u čamac oko deset sati, sam, sa mrežom i ribama cele noći, sve do jutra - priča Aleksa. - Noću je Zemun najlepši. Svetli, a Dunav ko ogledalo. Ali kad se stušti košava, onako niotkuda, poželiš da se nisi rodio. Zapeni se reka, a "beli jarci" se valjaju. Samo gledaš da se dohvatiš obale. Divan je Dunav, ali začas se pretvori u strašnu neman. 

U kafanici u kojoj smo upoznali Aleksu, od rane zore društvo je uobičajeno - alasi, kupci i nakupci, zaljubljenici u Dunav. Nešto kasnije stigne i pokoji penzioner, pekar, frizer, obućar iz kraja. Odabrano društvo godinama druguje i - trguje. I nisu oni gosti ove kafane. Oni su njena suština. To je mesto na kojem jedan čovek ima hiljadu nadimaka, svaki čovek hiljadu priča - ribarskih, životnih, smešnih, a i one tužne za njih su se nekako tako davno dogodile, da su u međuvremenu postale anegdote kojih se samo rado sećaju i sa zadovoljstvom ih prepričavaju. 

Pekaru Draganu, Aleksa je tog jutra prodao deset kila sveže ribe. Na veresiju. 

- Znaš ti mene Aleksa, sa mnom nemaš problema - kaže pekar. 

- Znam te, zato se i plašim - odgovori alas, pa se nasmeje dobronamerno. 

I život je ovde ponekad čista veresija. A vreme relativnije nego što je Ajnštajn mogao da sanja. Mogao bi biti utorak, a možda i nedelja. Što se manje zna o vremenu, platama, vladi i politici, to bolje. 

- Televiziju ne gledamo, vesti ne slušamo. Kontakt sa državom održavamo jedino kroz plaćanje godišnje dozvole za ribarenje, i tako što plaćamo porez na prodatu ribu. Sete nas se kada treba da se naplati neka taksa ili porez, a mi bismo najradije da nas i tad zaborave - priča Rus, stari alas koji nam se pridružio za stolom. 

Rus je poreklom iz Ukrajine. Zove su Valentin Golovanov, otac mu je bio "beli Rus" koji je posle Oktobarske revolucije prebegao u Srbiju. Sa deset godina je sišao na Dunav, kaže, i nikada sa njega nije otišao. Nekada je imao posao kao domar u staračkom domu, ali sve vreme je zarađivao ribareći. 

- Ranije, do devedesetih godina, država je otkupljivala ribu od alasa. Tada se najbolje živelo od ribe. A danas svako za sebe, pa ko preživi - kaže Rus. 

- Ma živi se i danas, velika je ovo voda, puna ribe - optimističan je Aleksa.  

- Mada, sve je manje alasa. Noću osim mene nema gotovo nikoga. Preko dana je malo više ribara. Na ovom potezu ima ih dvadesetak.

Izvor: www.novosti.rs

• < Prev
• Next >