Moja Lađa

Čamci bez mirnog zimskog sna

Početak zimske sezone prestonica, po tradiciji, dočekuje bez dovoljno mesta u marinama i privezištima.

Bez obzira na dane neuobičajeno tople za novembar, leto je definitivno otišlo iz Beograda pa su, posle kupača, i čamci počeli da napuštaju reke. Isterani iz svog „doma”, kao i svake godine, biće prinuđeni, poput pravog beskućnika, da spavaju u „parku”, to jest na zelenim površinama iznad marina, pošto u prestonici propisnih zimovnika, zatvorenih mesta za sklanjanje čamaca u toku zime, gotovo da nema. Ona koja postoje – pune gliseri i skupoceni čamci. Za tretman u tim luksuznim „zimskim odmaralištima”, gde se plovila i popravljaju, kao u pravom banjskom lečilištu, vlasnici smederevskih šiklji, šklopocija nalik šporetima „smederevcima”, i ostalih starudija koje brode Savom i Dunavom nemaju para.

Mnogi od njih bez doma su i u toku letnje sezone, delom zato što u pedesetak gradskih marina i privezišta nema dovoljno mesta, delom zato što njihove gazde nisu rade da plaćaju privez, mada se on može naći i za desetak evra mesečno. Takva cena je primerena onome što utočišta za čamce nude. Uglavnom su to mahom stari, olupani pontoni, sa slabim lancima koji su već ko zna koliko puta pucali na prvoj košavi. Apatin je jedini grad u Srbiji gde postoji marina koja ispunjava sve uslove da bi se tako nazivala: ima dovoljno mesta, priključke za struju, vodu i telefon, dizalice za čamce, zimovnik i stanicu za snabdevanje gorivom. Tog komfora za čamce u prestonici nema, što čamdžije „žulja” i u toku proleća i leta.

Ako već nisu morali da ih doteraju za nezahtevne, siromašne klijente, vlasnici će svoje marine morati da pripreme kako bi zadovoljile kriterijume grada, koji sledeće godine, izgleda, konačno raspisuje konkurs za dodelu mesta na rekama.

– Verovatno će im biti ostavljen rok za prilagođavanje. Još se radi na definiciji standarda koje marina mora da ponudi čamcima. Ali, nema sumnje da će im, takvima kakve su sada, biti teško da ih dostignu – objašnjava Branislav Milešić, šef Lučke kapetanije.

Da bi neko izgradio propisnu marinu, potrebno je i do 300.000 evra. Koliko bi koštalo da se postojeće dovedu u red, teško je proceniti, kaže vlasnik jednog od beogradskih utočišta za čamce.

– Kako da postavim pumpu za gorivo kada je dozvolu za to praktično nemoguće dobiti? Nisu ih dali ni ljudima koji su bili puni para. U zakonima je potpuna zbrka. Prava marina bi, mada zahteva veliko ulaganje, sigurno bila isplativa posle nekoliko godina, ali teško je bilo investirati u takav poduhvat kada urbanisti dosad nisu mogli da smisle koje pojaseve reke ostavljaju za marine, kao ni gde će sa splavovima i kućicama na vodi. Od 2005. najavljuju da će konačno da urede reke, sada opet menjaju namenu zona i plan mesta pa će tek iduće godine da raspisuju konkurs – žali se naš sagovornik.

Dažbine gradu i republici bi vredelo davati kada bi se nešto dobijalo zauzvrat, rezonuje ovaj vlasnik marine. Ovako, kaže, i oni koji plate sve obaveze svejedno se bore sa ledom, za koje kapetanija i rečna policija nemaju plovilo kojim bi ga razbijali, zapuštenim travnjacima, koje „Gradsko zelenilo” ne dotiče, nepočišćenim kopnenim đubretom, kojeg „Gradska čistoća” nikako da se maši, ostrvima smeća u rekama, za koje se i ne zna ko bi trebalo da ga ukloni, dok ono preti plovećim, pa i ukotvljenim čamcima na koje naleti. Još veća opasnost su čamci koje zimski vetrovi i talasi otkače i odbacuju ih niz reku, a nadležni nemaju remorker kojim bi mogli da ih presretnu i privedu obali. Pomak je načinjen samo na Pančevačkom mostu, koji je najzad označen i osvetljen kako bi se predupredile nezgode, kakve su se dešavale prethodnih godina.

Brige oko toga gde će usidriti svoje plovilo ne muče samo čamdžije, već i vlasnike brodova koji su se smestili na Savskom pristaništu. Dok još svode bilans i kalkulišu gubitke koje im je donela prinudna selidba sa ovog mesta, vlasnici turističke lađe „Sirona” kažu da im ni do kraja sezone niko nije dao konkretan odgovor na pitanje gde bi ubuduće mogli da privezuju svoju turističku lađu i ukrcavaju putnike. Tvrde da ih niko nije obavestio čak ni o papirima koje bi trebalo da pribave kako bi mogli da dobiju dozvolu da spuste sidra na desnoj obali nizvodno od Brankovog mosta ili nekoj drugoj lokaciji na Savi i Dunavu.

– Ne želimo da i sledeću sezonu dočekamo bez svih neophodnih papira i da razmišljamo da li ćemo opet usred leta morati da se selimo. Dva poslednja meseca nismo mogli da koristimo naš pristan, koji je na zahtev komunalne inspekcije uklonjen sa Savskog pristaništa i prebačen 20 kilometara uz Savu. Podsećam da smo u ovu baržu preko koje se ulazilo na palubu lađe uložili gotovo pola miliona evra i da su se na njoj nalazile kancelarije i najsavremenija oprema – objašnjava Vladan Vulićević, direktor preduzeća „Redvud”, u čijem se vlasništvu nalazi „Sirona”.

On kaže da su zaposleni u ovoj kompaniji uklonili tehničke uređaje i opremu, ali se barža i dalje nalazi na desnoj obali Save, na prostoru između Ostružnice i Umke. Vulićević napominje da još nije izvesno da li će „Sirona” ostati u Srbiji i naredne nautičke sezone.

Ceh stiže i kafanama na vodi

Ni splavari nemaju mira, ne samo zato što im je sezona, zbog besparice i visokog vodostaja koji ih je odsekao od gostiju, bila grozna. Konkurs i njima preti strogim tehničkim uslovima koji bi trebalo da garantuju bezbednost gostiju u slučaju nesreća i, ako se one ipak dogode, siguran put za evakuaciju. I najoptimističniji među vlasnicima splavova priznaju da barem pola njihovih kolega ne može da priušti neophodna poboljšanja plovila. Lufta će možda ipak imati još celu godinu, jer prema tekstu odluke koja prethodi konkursu, toliko će kafane na vodi koje dobiju mesto moći da rade pre nego što budu registrovane, što podrazumeva i podvrgavanje tehničkom pregledu. U Ministarstvu infrastrukture pak kažu kako im nije jasno zašto vlasnicima splavova ispunjavanje osnovnih propozicija bezbednosti nije ustanovljeno kao preduslov za učešće na konkursu.

Od poreza glava boli

Pre prolećnog isplovljavanja, neophodno je popraviti čamce. Ali će trošak za majstora vlasnici teško podneti, jer ih je toliko koštalo već i samo registrovanje plovila. Od lani uvedenog poreza na čamce glava i dalje boli. Većina čamdžija, umesto aspirinom, muku odagnava tako što izbegava prijavljivanje, tako da je ove godine registrovano 400 čamaca manje nego prošle, kada je iz istog razloga iz evidencije već „nestalo” oko 1.000 plovila.

Izvor: www.politika.rs

• < Prev
• Next >