Moja Lađa

Kule kod Pančeva jedine na Dunavu

PANČEVO - Svetionici se podižu na obalama, ostrvima i stenama da budu orijentiri plovilima što brode širokim morima, a na rekama - gde se u svakom trenutku vide obale, ili bar najmanje jedna - praktično su suvišni.

Zato ih na kontinentu vrlo malo ima, a kad su još sazidani u paru - to predstavlja pravu retkost! Na čitavom Dunavu postoji jedan par svetionika, i to u Pančevu.

Prvo pristanište u ovom gradu, na Tamišu, napravili su još Turci u 17. veku. A kad su se ovi povukli 1716. godine, preduzimljivi građani podigli su magacine za skladištenje soli koja je niz Tamiš stizala iz rudnika u Rumuniji.

Pančevo je bilo vrlo prometan grad - iz Banata su još od tog vremena kroz njegovo pristanište počeli da prolaze brodovi sa žitom i za Beč i za Tursku, a kasnije i svila, pivo, cigle, drvena građa i ljudi. Pa još kad su krenuli parobrodi!

 Prvi je takav brod, sa putnicima iz Zemuna, uplovio 1854. godine, a već pola veka kasnije bilo ih je toliko da su 1909. godine morali Pančevci na ušću Tamiša u Dunav da podignu svetionike kako bi usmeravali brodove koji su iz pravca Austrije ili Crnog mora po mraku uplovljavali u tamiško pristanište.

U zlatno doba parobrodskog saobraćaja na Dunavu, naime, odlučeno je da se tok Tamiša skrati prokopavanjem kanala. Iskopano je dosta zemlje, pa rastinja nije bilo, tako da noću ili kada vodostaj naraste nije bilo orijentira ni na levoj ni na desnoj obali.Nasukani brodovi bili su čest prizor, budući da je bilo dosta saobraćaja. Zbog toga se pristupilo izgradnji signalizacije, pa su podignute kule svetilje, desna na mestu Forland, leva na Malom ritu.Sagrađene su od žute opeke, postavljene na kružnoj podlozi od zemlje ozidane kamenom, a na njihovim vrhovima bile su pokrivene terase sa snažnim lampama.

Hronike beleže da je neko vreme postojala redovna parobrodska linija između Pančeva i Beograda. Subotom i nedeljom, posebno leti, Beograđani su dolazili na izlet i redovno svraćali u letnju baštu pivare na „vajfert” pivo, slane kiflice i prečansku muziku. Posebna atrakcija pri povratku noću bili su ovi osvetljeni svetionici...

Godinama su kule bile mesto okupljanja brodarskih radnika, koji su u njene opeke urezivali svoja imena i kratke poruke, pa danas nema cigle koja nije „ispisana”. Jasno se razabiru imena i datumi: 1924. godina, 1927, 1930... Ova je tradicija nastavljena i posle Drugog svetskog rata, i traje sve do danas.

Tako smo na desnoj kuli pred Uskrs zatekli mladi bračni par, Mariju i Marka Stojanovića. Kažu da tu često dolaze, i da su se i oni potpisali, istina flomasterom...

Ali kad su parobrodi ustupili mesto modernijim rečnim plovilima, ove su građevine izgubile svoju funkciju. A kad je pristanište na Tamišu zatvoreno i stara industrijska zona izmeštena, na svetionike i njihovo održavanje svi su zaboravili. Pančevci su godinama čamcima odvozili granitne ploče kojima su osnove svetionika bile popločane, pa ih je voda spirala i jedan svetionik se nakrivio toliko da mu je pretilo urušavanje. Tek posle 2000. godine grad je počeo da brine o njima, da bi svoju stogodišnjicu dočekali koliko-toliko obnovljeni. Ali i dalje bez lampi.

Jednom, kad bude para, možda će opet zasvetleti...

Izvor: www.blic.rs 

• < Prev
• Next >