Moja Lađa

Таксијем преко реке

Једне вечери, нешто пре 21 сат, кад иначе крећемо у последњу туру, на брод нам ушао човек од неких тридесет година. Сео мирно у чамац и, право да вам кажем, изгледао како и остали путници. А, онда, кад смо стигли негде на пола реке, кренуо да вришти на сав глас и баца из xепова у воду неке силне евре.

Док је он вриштао, остали путници су, иако је мрак већ падао над реку, сви до једног поскакали у воду за оним парама. А он, ваљда разочаран у живот и људе, само слегао раменима и наставио да вришти. После није желео ни да задржи новац који су му вратили, већ га је опет бацио у воду, присећа се Жаре, возач популарног “белог” бродића, само једне од бројних догодовштина које су му се дешавале током 17 година, колико превози путнике од новобеоградског Блока 70 до Аде Циганлије.

“Бели” брод је само један од три бродића који свакодневно преко реке пребацују Београђане, а ту су још и “плави” и “жути”, како су их сами прозвали. Цена повратне карте је 100 динара, плове од осам до 21 сат, а сваки од њих саобраћа на десетак минута. Тако сте за тили час на другој страни града, а за разлику од препуних аутобуса, пловећи реком врућину скоро да и не осетите.

Путника, каже Жаре, има и по највећој врућини. Додуше, мање него обично, али посла још има.

- Догоди се да нам дође и неки непливач који се боји воде, а хтео би преко реке, па таквог одмах умиримо и објаснимо му да ништа лоше не може да се деси. Јер, брод ти је доказано безбеднији од авиона -прича Жаре, док се хвали како “бели” бродић, као и остала речна сабраћа, има посебну комору, па не може да се потопи, а путници немају чега да се плаше.

Деси се, додуше, да им у речни такси залута и понеки, мало “веселији” путник, или не дао Бог, неки наркоман, па крену да праве проблеме, али, вели Жаре, све то иде у рок службе.

- То се решава на људски начин – гледаш да избегнеш такву ситуацију и да никога не угрозиш. И возимо све, и путнике, али и њихове љубимце, бицикле… Шта стане у брод. Једино што посла нема као раније. Е, кад се само сетим… Qуди су стајали у колонама, а сад се догоди да у броду буде једва пет путника. Цену давно нисмо мењали, али xаба. Нема народ пара, а месечне карте би се исплатиле само онима који путују сваког дана – прича капетан Жаре.

Снежана Ристић је редован клијент речних таксиста, јер са њима, са унучицама најбрже стиже на Аду Циганлију.

- Возамо се заједно већ седам година, сваког лета, и презадовољна сам услугом. Имам чак и њихов број телефона, па ако сам сама са децом, да не бих чекала, зовнем их и они дођу по нас. Увек ми помогну да изнесем колица, торбу. Ма, стварно сам одушевљена, и њима као људима и услугом коју пружају – прича нам Снежана, док после само пет минута стижемо на сигурно тло новобеоградских блокова.

Жаре нам на растанку прича и како је некад њих деветоро крстарило реком, а сад само троје, како лане због поплаве скоро до средине јула нису радили, али нам се и жали да је тежак хлеб зарађен на реци, јер зависи од временских услова.

Izvor: www.pravda.rs 

• < Prev
• Next >