Moja Lađa

Ceo Mediteran oplovio sam u gumenom čamcu

Moj životni moto je „Jedini način da se ode je otploviti“. Bilo je veličanstvenih, nadzemaljskih trenutaka na otvorenom moru, pod zvezdama ili pod suncem. Okružen delfinima ili žestokim vetrovima, zapljusnut vrelim talasima velikim kao brdo, na momente sam vrištao od sreće zato što sam u harmoniji sa prirodnim zakonima. Jedrenje je čulna avantura, kaže u ispovesti za „Blic nedelje“ Arsenije Jovanović, pozorišni reditelj i moreplovac.

Poreklo
Moj otac Stojan rođen je pod Beljanicom nadomak Resavske pećine, u selu Zidilje. Moja majka Mirjana rođena je u Novom Sadu od oca Jovana Porubovića, knjigovesca, koji je u ulici Kraljevića Marka u Beogradu imao knjigoveznicu na drugom spratu, bas tamo gde je danas zanimljiva galerija. On je bio veliki gospodin. Početkom dvadesetog veka ozbiljne zanatlije bile su autentična gospoda. Sa dedom sam išao na Dunav oko Ušća da pecamo ribu. Nikada nije išao uz Savu. Rekao mi je da je Sava potok koji se uliva u moćnu reku-majku Dunav. Nije bilo motora, pa je deda veslao. Njegova ćerka a moja majka Mirjana posle Prvog svetskog rata veslala je kajak jednosmerac i preplivavala Dunav kao dnevnu zabavu u vreme toplih letnjih dana. Po završetku Trgovačke akademije, gde je upoznala mog oca Stojana, zaposlila se u kancelariji za prodaju motora „Harli Devidson“ u Uskočkoj ulici. Pre devet decenija na beogradskim ulicama grmelo je na desetine ljutih mašina.

Roditelji
Potpomognut od bogatih stričeva Resavaca, bankara, kozara i industrijalaca, Stojan je otišao u prodavnicu „Harli Devidson“ i kupio mašinu, ali je kao kolateralnu posledicu sklopio ljubavnički i bračni ugovor s Mirjanom, čiji sam biološka posledica. Otišli su na svadbeno putovanje u Vranjačku banju i tom prilikom je otac Stojan izgubio usput moju majku Mirjanu na neravnom i prašnjavom drumu, a ustanovio je „manjak“ iza sebe tek posle nekoliko kilometara sulude vožnje. Vratio se i uplakanu majku Mirjanu našao u jarku pored puta. Sve se završilo srećno, pa me je Mirjana rodila nepunih dvanaest meseci posle lude saobraćajne avanture.

Detinjstvo
Do mog dvanaestog rođendana živeli smo Despotovcu, na spratu Gornjoresavske privredne banke. Preko puta je bila nekakva pijaca, pesak, prašina. Tu smo se brat i ja leti igrali sa drugom dečurlijom. Bosonogi i gologuzi u našoj maloj prašnjavoj areni. Doktor je branio mojoj majci da nas oblači. „Ne oblači decu, Mirjana, neka stiču imunitet!“ U velikoj bašti iza zgrade banke koja je bila puna cveća, povrća i leptirova na turskim karanfilima bežao sam od razbesnelih pčela.

Ljute paprike
Drugi veliki neprijatelj bile su mi ljute paprike. Mama nas nikad nije tukla, već nam je zbog bezobrazluka natrljavala usta ljutom paprikom, posle čega smo moj brat i ja pumpali vodu na česmi u bašti i prali pocrvenela usta sve dok ljutina i suze ne bi nestale. Danas volim ljute paprike, doneo sam iz Meksika 12 vrsta i redovno ih sadim i gajim. Najomiljenija mi je „picco di pajaro“, u prevodu – ujed ptice.

Manasija
Ispod manastira Manasija, u jednom viru pod drevnim zidinama nalazi se omanja pećina iz koje su izletali slepi miševi. Majka me je na tom mestu naučila plivanju. Tu na izvorima Resave zauvek sam primio svoju osnovnu veru, posvećenje vodi. Plovio sam po mnogim rekama i morima zahvaljujući tom obredu... Manasija i Resava su izvorišta mog duhovnog porekla, podjednako uzvišena i paganska. Nikada se ni jednog ni drugog ne bih odrekao.

Školovanje
Nikada se nisam radovao odlasku u školu niti sam ikada pevao pesmu „Od rođenja pa do groba najlepše je školsko doba“. Mnogo više su mi se oduvek sviđale vanškolske aktivnosti. Kada je majka trebalo da me odvede na prvi čas, legao sam na pod i obema rukama uhvatio se za nogu od kauča, te noge od kauča bolje se sećam nego školske zgrade ili svog prvog učitelja. Prva tri razreda osnovne škole završio sam u Despotovcu. Onda je počeo rat. Četvrti razred polagao sam u nekom dvorištu u Ćupriji. Sećam se samo klupe na kojoj sam sedeo i to mi je za moj prvi školski album sasvim dovoljno. Na jednom ruskom vojnom kamionu koji je tata iznajmio od oslobodilaca baćuški, možda za balon rakije ili za ne znam šta i koliko od nečega, sa nešto stvari stigli smo u Beograd i uselili se u lepu prizemnu porodičnu kuću bogatih očevih stričeva, Resavaca, na Studentskom trgu, nekada zvanom Kraljev trg. Resavci, ono što je od njih ostalo živo, porazmeštali su se i posakrivali po svojim beogradskim stanovima a mi upali u taj „zajednički stan“ jer su pobedničke Kurte i Murte već zaposele dobar deo kuće...

Realka
Pamtim profesora crtanja slikara Veljka Stanojevića kojeg smo zvali Žirafa. Bio je visok, elegantan , smirenih pokreta. Profesor književnosti Trifun Đukić nas je terao da donosimo knjige po sopstvenom izboru da bismo ih na časovima pred celim odeljenjem čitali naglas. Jednom sam, opet iz pubertetskog nemira, od kuće doneo veliku korpu sa knjigama i pred čas na katedri napravio veliku piramidu. Niti se profesor iznenadio niti se naljutio, iz gomile je izvukao Servantesov trotomni „Don Kihot“ i gurnuo mi knjigu u ruke... tako me je kaznio za nestašluk. Čitaj, viknuo je i narednih nekoliko časova sam „nastupao“ pred odeljenjskom publikom.

Opasna zabava
Glavna zabava moje generacije u Beogradu bila je sakupljanje municije, paljenje baruta. Došao sam nekako do dve puške. Jedna je bila takozvana engleskinja ili čerčilovka, bez kundaka. Drugu, italijanski karabin, pozajmili smo s jednog ruskog vojnog kamiona u Rajićevoj ulici. Iz obe sam pucao u podrumu kada roditelji nisu bili kod kuće. Kada su moji roditelji za te puške saznali, pozvali su majora koji se zabavljao s našom kućnom pomoćnicom, pa je on u tajnosti puške odneo na moju veliku žalost jer sam tih dana sa bratom, iz jednog vojnog skladišta kraj Kule Nebojše, uspeo da se snabdem sa 750 metaka za moju „engleskinju“. Gadno je to vreme bilo za naše roditelje. Onda sam se malo uozbiljio i kupio knjigu sa naslovom „100 hemijskih recepata i iskustava“ i počeo da pravim farbe za kosu. Jednog svog prijatelja sa velikom kuždravom kosom nagovorio sam da se podvrgne mojim alhemičarskim eksperimentima, pa je tako nesretnik jednom otišao u školu sa kosom boje dima.

Otplovio sam
Unutarnji nemir mi je naredio da sednem u otvoreni, gumeni čamac i krenem niz Dunav ka Crnom moru. Kada sam pobedio zebnju od meteorologije i nepoznatih obala, nastavio sam svoje putešestvije dalje ka Mramornom, Egejskom, Jonskom, sve do Jadranskog mora. Cilj mi je bio da uplovim u Rovinj, što sam na kraju i uspeo. Posle toga sam prejedrio desetak hiljada kilometara za dve godine po vodama Mediterana.

U dobrom društvu
U društvu s Erikom Jong i Miom Farou sreo sam i Vudija Alena na jednoj privatnoj zabavi u Njujorku. Ponašao se izuzetno neprijatno i posle tog susreta sam ga omrznuo za ceo život. Sputao sam svoj temperament samo zbog dama u čijem sam društvu bio. S legendom francuske avangardne muzike Pjerom Anrijem u jednom klosteru srednjovekovnog manastira u Arlu u Francuskoj, preko serije zvučnika predstavio sam svoju kompoziciju „Metropolu Arl“ a on svoju „Metropolis Berlin“. Liv Ulman sam ugostio u Rovinju i bila je oduševljena arhitekturom grada i divnom bonacom oko njega. Špansku glumicu Nuriu Espert, „crnu zvezdu Španije“ kako su je u „Mondu“ nazvali, upoznao sam u Parizu na prijemu upriličenom u njenu čast. Po njoj sam nazvao jednu od svojih brodica „Galiola Nuria“. U Beogradu sam jednom ručao sa Džonom Kejdžom, čiji sam koncert snimao za televiziju. Otkrio sam mu gastronomski užitak u vrućoj lepinji s kajmakom. Džona Hjustona sam upoznao na večeri u stanu prve supruge Leonarda Bernštajna posle projekcije Kurosavinog filma „Hagemuši“, priređene posebno za nas. Raspravljao sam tada sa poznatim rediteljem da li filmu nedostaje tradicionalna japanska muzika. Tu se sad umešao francuski kuvar i francusko vino. Umesto da pamtim svaku Hjustonovu reč, pažnju sam usmerio na gurmanluke i vino, pa sam prečuo delove razgovora koji bi danas bili prava dragocenost.

Skitnice, boemi
Posebno mesto u mom srcu ima druženje s jednom morskom skitnicom, Velšaninom Danom Kinselom na Sirakuzi, Siciliji i na Malti. Otkrio mi je novu dimenziju filozofije života. Iz dugogodišnjeg druženja sa boemom, pijancem i slikarom Gi Harlovom koji je živeo u čuvenom njujorškom hotelu „Čelsi“, zadržao sam putopisne slike sa Jadrana, iz Njujorka, Vašingtona, Venecije, Milana.

Ajkulina babica
Imao sam nekoliko čamaca i brodica. Bio sam sa ribarima u lovu na sabljarke oko ostrva Malte, pa u lovu na tune oko Sicilije, proveo dva dana i dve noći u omanjoj barci u lovu na morske pse sa ribarima u Sri Lanki. U povratku na kopno, da se ne bih otkotrljao u okean, spavao sam ušuškan između dve tek ubijene ajkule zagrlivši ih čvrsto obema rukama. Osećao sam na golom telu njihovu hrapavu kožu. Kao u krupnom planu pamtim tigrasto oko ajkule tik uz moje lice. Oko nepomično, ni živo ni mrtvo. Ta mi se ajkula, dok su je tek izvučenu iz okeana tukli nekim tvrdim smeđim toljagama, porodila u levu šaku, u kojoj sam dočekao njeno živo mladunče. Desnom rukom sam držao malu filmsku kameru i sve snimao... Majka ajkula, bela, sa  kojom sam delio palubnu postelju nepun sat pre toga, rodila je kao gar crnu ajkulicu. Živo novorođenče svojom venduzom na koži pod glavom prikačilo mi se na kožu leve ruke. Umesto da tako prilepljena uz majku jurca okeanom, završila je svoj put u mojoj torbi. Posle tog poduhvata zvali su me „ajkulina babica“.

Režija
U veoma različitim okolnostima režirao sam u skoro svim beogradskim pozorištima. Pravio sam predstave i u Engleskoj u Šefildu, u nacionalnom teatru „Ivan Vazov“ u Sofiji, u Dubrovniku, Zadru, Šibeniku, u Americi. Televizijska serija „Vreme fresaka“ je moje najdublje i medijsko i kopneno iskustvo. Sedam godina sam radio to kapitalno delo. Sve to lagano tone u zaborav, izranjaju druge serije. Ima nekakva s babom koja se češlja koja ispunjava svest širokih narodnih masa zbog čega će se jednom češkati po glavi srpska kulturna elita. Od tog prostakluka sam ponovo pobegao na more.

Sadašnjica
Plutam, ronim, zaranjam, izranjam, nestajem, vraćam se, da sam ptica, poleteo bih iznad oblaka da vidim čisto nebesko plavetnilo. Ispod tog plavetnila, na površini planete, sa svojom suprugom odgajam našu desetogodišnju ćerku Anu Klodiju, nazvanu po Kjođi, gradiću ribara u Venecijanskoj laguni, mestu u kojem je slavni Goldoni napisao svoje „Ribarske svađe“.

• < Prev
• Next >