Moja Lađa

Život u vikendici pored reke

Ljubiteljima prirode koji veći deo godine provode na reci ili jezeru dan počinje čim svane, a završava se posle Drugog dnevnika. Od vode profitiraju i ugostitelji.

Kad bi u nekom kvizu pitanje glasilo šta je zajedničko stanarima vikendica koji od marta do decembra borave pokraj vode, odgovor bi verovatno bio sledeći: bude se u pola pet, a ležu posle Drugog dnevnika.

Sudeći po tome, pažljivi posmatrač olako bi prepoznao i vikendaše koji na reku dolaze samo neradnim danima, ne bi li se u tišini naspavali. Ako kojim slučajem noć prespavaju na terasama svojih splavova, čim grane sunce, uglavnom pobegnu u vikendice i za tren ponovo utonu u dubok san.

„Nema ničeg lepšeg od spavanja na reci pod otvorenim nebom. Još ako se dobro zapraši protiv komaraca, nema veće miline. Zbog razlike u temperaturi, reka isparava, pa se diže magla. Prođe brod, a ne vidiš ga”, priča vikendaš na Adi, dodajući da, kad ga probudi sunce, lako uleti u kuću i nastavi da spava. Ritam života

Oni koji na reci ili jezeru borave od marta do Svetog Nikole imaju drugačiji dnevni ritual. Ako je sezona lova, „starosedeoci” su još pre svitanja na nogama, pripremaju mamce i piju kafu. Zora Mančić svakog jutra odlazi s mužem na pecanje na jezero u Međuvršju u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, gde im je vikendica. Dok vesla, najviše pažnje joj, kako kaže, odvlače divlje patke, koje na samo jednu koru hleba odmah dolete, kao da su najpitomije.

Taj bračni par, sad već u penziji, koji već godinama vreme provodi na jezeru u Međuvršju, nikad ne odmara tokom dana. Računaju da će ako u podne zaspu nešto propustiti. Kada se vrate sa jutarnjeg pecanja, doručkuju i odlaze u šetnju pored obale. Zato im ne promiče nijedna nova biljna vrsta koja je nikla pokraj jezera, kao ni neko novo jato ptica. Dešava se da slučajni prolaznici odbacuju mačke ili pse, pa su posvećeni i njihovom odgajanju.

Ako je suditi po životnim navikama Stanojla Stojanovića, slično se živi i na Borskom jezeru. S tim što pored pečurki, blitve i ribe, koju Mančići jedu, Stojanović voli da jutro počne čajem od koprive, hajdučke trave ili nane. Potom, da bi prikupio dovoljno energije za dan, ljubitelj prirode često doručkuje kajganu pomešanu s livadskim zeljem.

Vikendašima na Borskom ili Međuvrškom jezeru lako je da zaspu jer ako i čuju koji šum to je zbog laveži pasa ili mački koje mjauču. Ne hvale se da u okolini nove kuće ili splavovi niču kao pečurke. Štaviše, pomenuti sagovornici Ekonom:easta imaju utisak da je mali broj onih koji se odlučuju da na jezeru provedu odmor. Zato se vikendaši koji su se nastanili na Adi Ciganliji žale kako zbog ogromne buke odmor često ume da presedne. Strma obala

Neretko se događa da održavanje vikendica i splavova vlasnicima zadaje glavobolju. Počevši od obale na kojoj je splav postavljen. „Dobro je ako je obala strma jer splav ide samo gore-dole. Kako reka opada i raste, tako splav radi s rekom. Međutim, ako objekat nije na strmoj obali, onda kako reka nadolazi ili opada, most mora da se skraćuje ili produžava, što je mučenje za vlasnika koji stalno mora da posećuje splav ne bi li video kakav je vodostaj”, priča Dušan Đorđević, vlasnik splava u blizini Ade Međice, koji nema taj problem. On kaže da troškovi održavanja splava zavise od toga kako je napravljen. Održavanje će biti jeftinije ako se pomenuti objekat napravi tako što se ispod drvene konstrukcije postavi burad koja, kada propadne, može biti zamenjena.

Međutim, ugostitelji koji gazduju restoranima na vodi žale se kako je za održavanje takvog objekta potrebno mnogo više novca nego što je potrebno uložiti u klasični restoran. Kažu da su menjanje podova, kupovina sadolina, boja i lakova finansijski veoma zahtevni. Ipak, taj vid ugostiteljstva, tvrde, isplati se.

„Kad sam pre 11 godina napravio splav, nisam ni verovao koliko je to isplativ posao. Napuštajući stari posao, računao sam da bih bio na dobitku i kada bih imao duplo veću platu. Ispostavilo se da je to rešenje mnogo bolje nego da sam otvorio neki restoran u gradu”, priča za Ekonom:east Mirko Plazinić, vlasnik splava Santa Maria na jezeru u Međuvršju, navodeći da je sve članove porodice uključio u rad restorana na vodi jer je veliki promet gostiju od jutra do ponoći, za razliku od klasičnih restorana, u kojima je, kako kaže, gužva uglavnom za ručak i večeru.

Da nije strastveni ribolovac, ni taj ugostitelj ne bi danas bio vlasnik restorana na vodi, niti bi imao volje da na reci provodi po čitav dan. Kada posao, ipak prelije čašu, Plazinić zabaci štapove i sve preduzetničke muke utihnu. U tim trenucima nema vremena da razmišlja o problemima. Još kad posle celodnevnog pecanja rano legne u krevet, sutradan je potpuno spreman da se uhvati u koštac s novim napornim danom.

Idealan obrok na reci

• Salata (zelena salata, rotkvice, luk, so, sirće)
• Čorba (luk, kopriva, paradajz iz flaše - domaći)
• Riba (na roštilju koja je odstojala u marinadi tokom noći)
• Prilog (ječam i šargarepa)
• Čaša crnog vina
Nutricionista Jasmina Stojanović

Podsetnik za neiskusne kampere

Ko se uputi na kampovanje pokraj reke ili nekog jezera, odmah po dolasku na željeno mesto bi trebalo da se raspita ima li u blizini vode za piće. Snabdevanje sa udaljene destinacije, kažu iskusni kamperi, često je najveći problem, pri čemu je neophodno promeniti i mesto privremenog boravka. Sledeći zadatak jeste da se budući kamper raspita do koje granice voda može nadoći usled obilnih padavina ne bi li izbegao užurbano seljenje. Kamper bi potom trebalo da obrati pažnju na pravac vetra i oluje. Zapravo, vrata šatora ne bi smela biti na udaru vetra. Pri jakom vetru, oluji, dolazi do naduvavanja šatora, a time se povećava mogućnost da šator odleti ili da dođe do cepanja pojedinih delova.

Na privremeni boravak pored vode kamper bi trebalo da ponese šator, vreću za spavanje, podmetač, posudu za vodu, razne metalne klinove ili drvene kočiće, kanape raznih dužina i debljina, malu sekiru, malu sklopivu lopatu, lovački nož, pribore za jelo i ličnu higijenu.

Izvor: www.b92.net

• < Prev
• Next >