Moja Lađa

Kormorani i Mine

PRVO što zatičemo pored vikend naselja nazvanog Vagoni, tik uz dugački rukavac koji se od Dunava kod Apatina proteže do mesta Kupusina i Bački Monoštor, jesu čamci koji se vraćaju sa „ulovom“ - drva. Dunavom i rukavcem plutaju balvani i granje, a izvesno je da su pecaroši „pomogli“ i u seči stabala.
- Drveće se suši i umire od izmeta kormorana, pliski i drugih ptičurina - objašnjava nam Dragan Vulin, noseći drva iz čamca. - Eno, bele se stabla, kao kosturi.
Vagoni su jedno od osam vikend naselja u Specijalnom rezervatu prirode „Gornje podunavlje“ i oko njega. Raj za ribolovce, davno su zaključili i Somborci i Apatinci. Naselje je dobilo takvo ime jer su kućice prvobitno građene jedna uz drugu, i to je ličilo na neku vrlo živopisnu železničku kompoziciju.
Sada ova naseobina pecaroša, koju čini oko 230 kuća i kućica, više liči na prizor posle žestokog sudara nekoliko dugačkih železničkih kompozicija - „vagoni“ su razbacani svuda naokolo.
- Manje je ribe, izlovljena je mrežama i sa naše i sa hrvatske strane - govori nam Jovan Strainić (68), koga uz stepenište njegovog „vagona“ prati pet mačaka. I mačke su - ribarke. - Iz Sombora sam, a ovde pecam već 30 godina. Onih ratnih godina i posle, devedesetih, „lovilo“ se bombama i minama, krečom. Može biti da još toga ima.

Kuća broj 196 je vlasništvo Milana Dobre, čiji su se roditelji posle rata iz Kninske Krajine tu doselili, kao kolonisti. Milan služi piće u prizemlju, i to je improvizovana kafana. Navraćaju vikendaši na rakiju, pivo i vino.
Unutra je „kraljica peći“, baš naložena „napecanim“ ali isušenim drvima, doneta svojevremeno iz internata Tehničke škole u Apatinu. Čunak postavljen duž celog zida, da dodatno greje goste uz dudovaču, kajsijevaču, jabukovaču, kruškovaču, dunjevaču i šljivovicu, sve same dobre rakije iz Kupusine.
- Nema ribe kao nekada. Sada najviše „radi“ štuka, ali sam se ja specijalizovao za ulov manića - govori Dobre. - Manić se u ovim vodama pojavio pre sedam godina, niko pre toga nije znao za njega. Slučajno ga jedne noći upecam. Isti bakalar! Otkud u Dunavu bakalar? - pitao sam se i zaključio da je stigao s nekog mora i ovde počeo da se mresti. Jede samo noću, a ima ga samo zimi! Spremam ga kao što Dalmatinci pripremaju bakalar. Može i da se peče, a paprikašu da neki blesav ukus, pa nije za to. Ukusna mu je džigerica, kao pileća je.

Riba se proredila - složi se Danča Stanojević, poreklom iz Vranja, koji u Somboru živi od 1946. godine.
- Šta je, ponovo ćete da napadate nesrećne kormorane? - upita Živorad Smiljanić, student iz Sombora.
- Kormorani su zakonom zaštićeni, a proždrljivi su - primeti Stanojević.
- Oni su deo prirode, za razliku od vikendaša - odvrati Živorad.
- Kormorane dresirane da love ribu mornari su doneli iz Kine i zapatili ih ovde, kao i preko, u Hrvatskoj i Mađarskoj - dobaci Nikola Petrović iz Apatina.
- Što ti ne dresiraš pticu? I ovako nikada ništa ne upecaš. Kormorani su sami došli, lepo im, šta im fali - umeša se u razgovor Ljubomir Marinković nazvan Babule. - A sada je, pored mreža i bubnjeva, najgora struja. Kupiš aparat za 100 evra, zabaciš žice u vodu i šlogiraš soma, na primer. Kilo soma 450 dinara. Ako te i uhvati ribočuvar, možeš na njegove oči da baciš aparat u vodu i, šta ti može. Tako neki rade.
MreŽe i bubnjeve smeju da koriste samo profesionalni ribari, a vikendaši se smatraju sportskim pecarošima i nemaju dozvole za mreže. No, saznajemo da neki i njima uveliko love. Uprava „Gornjeg Podunavlja“ dala je samo 10 dozvola za profesionalni lov na svom području.
- Ribe je manje zato što je poremećen ekološki sistem, zbog izgradnje nasipa - konstatuje vikendaš i pecaroš Slobodan Pelagić. - Nestalo je planktona.
Na ovom području izdaju se specijalne dozvole, za po tri štapa. Ploveći, kasnije, čamcem, zapazili smo i pecaroše sa po 12 štapova! Novi izum ovakvih ribara su udice s mamcem zakačene za plastične flaše. Ribočuvari su na naše oči izvadili desetak boca. Za boce se veže najlon, ipod su pampur i olovo, a na udici keder. Kada se napeca na to, riba, zbog flaše, ne može u dubinu.
- Ima ribe, ali nema strpljenja i živaca kao nekada - reče Antun Salaj, poznati pecaroš, koji je u kafanu, u kuću broj 196, navratio sa unukom Nemanjom.
- Takvo neko vreme došlo - rezignirano će Danče.
- Pre nekoliko godina je neko, sa hrvatske strane, bacio u Dunav ni manje ni više nego - tenkovsku minu - priseti se Milan Dobre. - Ti koji su bacili pokupili su ono najbolje - smuđeve, somove, kečige, šarane, a nama posle toga mahnuli da tovarimo babuške i belu ribu u džakove. Pohlepno su za tom ribom jurili svi, pa i čuvari sa naše i njihove strane. Na stotine kilograma ubijene ribe smo sakupili. Ma, dobro je vreme, kakvi su ljudi.

• < Prev
• Next >