Moja Lađa

LOV NA AŽDAJU

PODGORICA - Nakon što su braća Milan i Marko Marković iz sela Plavnica, kako tvrde, videli aždaju od 40 metara nasred Skadarskog jezera, tamo se uputio i reporter Kurira, koji je juče zajedno s njima u ribarskom čamcu tragao za nepoznatom nemani. Milan napred, na pramcu čamčića, sa šakom u visini čela osmatrao je pučinu, a Marko je pozadi držao krmu. Jezdimo Skadarskim jezerom.
- Tamo je bilo. Tamo, ka Bojani - viknuo je Milan, a potom nastavio da prepričava nesvakidašnju avanturu od pre nekoliko dana.

- Bili mi tog jutra sa čamcom na Murićkoj plaži, oko jedan sat po podne krenemo nazad, ja gled'o s pramca kako da upravim čamac, ima preko jezera otud 12 kilometara, i odjednom ugledam ga! Ko da se ostrvo ispred nas pojavilo. Tri crne grbe, jedna do druge - kazivao je on.

Jedno je kad se takva priča sluša na kopnu, drugo nasred jezera.
- Sekund kasnije, ono čudo ispred nas, na možda 800 metara razdaljine, ugledao je i Marko. Stajali smo ko opčinjeni i gledali ga jedno petn'es' sekundi, a onda je zaronilo, nestalo ga. Nije prošlo ni pola minuta, 300-400 metara dalje, opet se pojavilo, opet one tri grbe na jezeru, dva-tri metra iznad vode, duge, učinilo nam se, barem 40 metara. Posle je još jednom zaronilo prema Bojani, još jednom izronilo, i onda ga je nestalo - nastavio je Milan priču.

Marko i Milan, pošto su na jezeru ugledali ono čudo, navrat-nanos stigli su do ostrvceta u jezeru.
- Stisnuo Marko gas koliko je mog'o, a meni se činilo da stojimo na jezeru, da ne mrdamo, da će ono da nas stigne. Uhvati nas panika, samo smo se gledali, nestalo nam glasa - prisećao se Milan.

Kad ih je posle policija dovela do kuće, obojica su, kako nam je posle rekla nihova majka Snežana, bili "žuti kao dva žuta limuna, jedva su se smirili". Oko nas, na puškomet, i dalje, dokle je oko videlo, nigde nije bilo žive duše. Ni jednog jedinog ribara.
- Ne vredi ti ta kamera ništa. Onog dana, deset fotoaparata da smo imali, na svih deset bismo zaboravili - smejao se s pramca Milan.

Zatim smo okrenuli čamac i krenuli nazad. Brzo smo se vratili kući. Posle je vaš reporter sam obišao jezero s kopna. Odozgo je sigurnije. Ispod, ležala je nepregledna vodena površina bez jednog jedinog talasića. Nije na vodi bilo ni aždaje, ali ni jednog jedinog ribara. Aždaja, ako je ima u jezeru, ležala je negde u dubini i čekala pogodnu priliku da opet nekoga isprepada na mrtvo ime.
        

Pet odsto neverice

U kući Markovića, kasnije, setili su se da je pre 15-16 godina jedan ribar iz sela na istom kraju jezera video nešto slično.
- Otac sam im, ali, i ja imam pet odsto neverice da tako nešto postoji u jezeru. Opet, 40 godina sam na vodi svakog dana, jezero je veliko, nije ispitano, ima velikih dubina, zaliva gde je malo ko zalazio, nije bilo ekspedicija, ko zna čega tamo sve ima. Možda su i drugi ribari iz sela to viđali, ali, nisu pričali, baš zbog toga da ih neko ne bi ismejav'o - pričao je Markov i Milanov otac Miloš.
- Meni je najvažnije da su mi đeca, posle svega što su preživlela, ostala u pamet! A, ko 'oće da im veruje, neka im veruje, ko neće, i ne mora. Oni ni od koga i ne traže da im veruje - zaključio je.

• < Prev
• Next >