Moja Lađa

Alasi, strast koju je reka ugasila

Ribarenje je težak, neizvestan i opasan posao kojim se profesionalno bavi sve manje ljudi. Gašenju jedne od najstarijih delatnosti u ljudskoj civilizaciji podjednako doprinosi sve siromašniji riblji fond, ali i sve veći apetiti države.

U galeriji Kapetanije u Zemunu u toku je izložba crteža, starih fotografija i zabeležaka posvećenih starim zanatima. Posebno mesto dato je zemunskim alasima, generacijama ljudi koji su vekovima izdržavali porodice od ribarenja. Danas ova profesija uveliko iščezava. Samo na Dunavu, od Goveđeg broda do Višnjice, i na Savi, od ušća do Ostružnice, jedva da se pedesetak ljudi profesionalno bavi ovim poslom. Pri tom, skoro da nema ribara koji ne mora da traži i dodatne izvore prihoda.
Teškom stanju podjednako su doprineli teški i neizvesni uslovi rada, ali i sve siromašniji riblji fond. Kao da se i sama država trudi da ovu, jednu od najstarijih profesija u ljudskoj civilizaciji, što pre izbriše iz registra zanimanja. Ne samo da svake godine pooštrava kriterijume za bavljenje ovim poslom, već kontinuirano povećava namete i usvaja sporne propise. Poslednja odluka, doneta početkom godine, po kojoj svaki alas da bi dobio godišnju dozvolu mora da ima i prijavljenu radnju za prodaju ribe, povećala je ukupne troškove na nekoliko hiljada evra, što na vodi zadržava još samo krivolovce i one najupornije.

- Ribarenje je strast bez koje se na reku ne izlazi - objašnjava Jovan Kovač, Zemunac koji se više od dvadeset godina druži sa štukama, smuđevima, šaranima i somovima. - Bez te ljubavi i strasti teško da bi iko izlazio na vodu svakog jutra, u cik zore, često i po mrazu i na 20 stepeni ispod nule. A koliko je posao težak, neizvestan i opasan, mogao bih danima da vam pričam.
Joca ili Koča, kako ga nazivaju u Nautičarskom klubu „Zemun", prevozi nas svojim čamcem na levu stranu Dunava, duž plovnog rečnog puta, jedinom na kojem se još i ribe šepure. Tu ćemo zabaciti mrežu, okušati sreću i pričati o poslu koji je mnogo više od običnog zanimanja.
Samo jedna mreža, dužine 100 do 150 metara, košta otprilike i isto toliko evra. Nepisano je pravilo da se nova mreža, prilikom prvog potapanja, mora odmah pocepati, pa makar je zabacili u olimpijski bazen! To nije i jedina nevolja.

- Godišnja dozvola za ribarenje iznosi 85.000 dinara, a kada tome dodamo i troškove čuvanja čamca, suma prelazi 1.000 evra - kaže naš sagovornik dok polako ispušta mrežu. - Tu su i obaveze za gorivo, amortizacija opreme i mreža, porezi i nameti zbog kojih, samo da biste bili na nuli, morate godišnje da zaradite najmanje tri-četiri hiljade evra. Zbog lovostaja u doba mrešćenja ribe, leda na reci i vrelih dana tokom leta, prosečno se tokom godine ribari svega pet meseci. Nekada vam se može posrećiti da ulovite znatnu količinu ribe, ali je onda golema nevolja kome da je prodate. Sve to, dobrim delom, kvari matematiku laika koji u ovom poslu vide unosan biznis.
Uz sve to, ribarenje može biti i veoma opasan posao. Može se loviti samo na delu plovnog puta, a tamo gde idu ribe još češće prolaze i veliki šlepovi.

- Samo je mene tri puta udarao brod, ali sam, srećom, prošao bez posledica - priča Joca. - Kritično je noću, po magli, u trenutku kada zabacujete mrežu. Ako ga ne primetite na vreme, počinje prava drama, jer ne znate šta ćete pre, da spasavate mrežu ili živu glavu. Prošle godine, na ušću Save, jedan kolega se odlučio za ovo prvo. Nažalost, zauvek je nestao pod koritom samohotke. I onako, svaki put kada sednete u čamac i otisnete se rekom, ne znate dokle ćete stići i gde ćete završiti.
Kada krene po zlu, ribar odlazi u legendu. Ako preživi, završi u anegdoti. Tako, na primer, i danas se prepričava slučaj Jocinog kolege koji se čamcem probijao kroz talase nadošlog Dunava. U jednom trenutku, da bi  prošao kraj krošnje potopljenog drveta, uhvatio se za jednu granu.
- Izgleda da se malo jače pridržao, jer je čamac ispod njegovih nogu otplovio, a on ostao da visi na grani - seća se Jovan. - Zima je bila, hladno, i ko zna kako bi završio da njegov poziv za pomoć nije čuo jedan od kolega.

Kovač objašnjava da su na vodi svi isti, da nema nikakvog značaja da li ste neobrazovani ili doktor nauka. Svi se međusobno pozdravljaju, a solidarnost je najveća kada nekom treba pomoći. Niko neće okrenuti glavu od čamca i čoveka u nevolji, svako će se zaustaviti i dati od sebe.
„Voda nešto nosi", rekao je Lajoš Zilahi, čuveni mađarski književnik, u jednom svom romanu. A Dunav nosi baš svašta. Početkom rata u Hrvatskoj, niz reku je mnogo toga plovilo. Bilo je tu i leševa, otkinutih ruku i nogu. Ipak, i u takvim vremenima, ljudi su znali da se našale, da kolegi naprave zvrčku. Pokojni Jovo Kozomara, poznati zemunski pisac i publicista, opisao je i jednu „pakost" iz tog doba, kada su jednom ribaru u mrežu upleli lutku iz robne kuće. Verujemo da u celoj priči nije bilo zle namere, ali može se zamisliti šok i strah čoveka kada je izvlačeći mrežu na mesečini, pored riba, video nečiju glavu i udove. Kažu da se nije naljutio, ali mu je dugo trebalo da dođe sebi.
- Kolege se sa mnom nisu tako „igrale", ali život jeste - kaže Joca, koji je imao nesreću da se za njegov čamac zakači leš. - Šta da vam kažem, koliko god da je neprijatno i strašno, morao sam da ga pridržim i zajedno s njim otplovim do obale. Tamo sam pozvao policiju, ali nikada nisam želeo da saznam o kome je reč. Valjda mi je tako bilo lakše.

Ribarima možete zavideti na životu u prirodi, na opuštenim razgovorima i druženjima uz vino i riblju čorbu... Ali sve to dok je lepo vreme. Treba ih videti i kada led prošara Dunav i kada košava do kostiju prodire. Kada zajedno sa injem briju i brkove ili leti, kada im zbog tople vode ulov u čuvarci ugine za nekoliko sati.
Stoga i nije čudno što među alasima skoro da nema mlađih. Jedan od retkih je i Damir Palanac, momak u kasnim dvadesetim, koji, kako kaže, verovatno neće još dugo izdržati.

- Ma koliko voleo reku i ribe, od ovoga se jednostavno ne može živeti - tvrdi Damir, koji je i sam imao prilike da se „bućne" u zaleđeni Dunav. - Bio sam u novoj, perjanoj jakni, kada sam seo na sedalicu okovanu ledom. Samo trenutak je bio dovoljan da se okliznem i završim u ledenoj vodi. Srećom, uspeo sam da se uhvatim za čamac jer bih u suprotnom sa onom natopljenom jaknom potonuo brže od sekire.

Damir objašnjava da su umesto ribe najčešći ulov školjke oštre kao žilet koje ostavljaju trajne belege na rukama, ali da se često zakači i štošta drugo. Čuo je da je kolega sa šlepa „Dunav" izvukao dve kašikare upletene u mrežu, ali se dešava da se izvuku i čitavi motori otpali sa čamaca. Pravog ulova, ribljih kapitalaca, sve je manje.
Ipak, Joci smo doneli sreću. Tokom jedne obične pokazne vežbe zabacivanja mreže na dnu čamca su se ubrzo našli jedan smuđ, šaran i dva oveća tolstolobika.

- Toliko ukupno nisam ulovio u poslednja dva dana - kaže Joca i poziva sve na piće u obližnju kafanu, s druge strane reke, u koju zalaze samo vlasnici čamaca. A tek tu, uz miris čorbe iz kotlića, krenula je priča o zemunskim legendama, ljudima koji odavno love s druge strane duge. Pomenusmo uzgred i Duleta Kedera, Ivana Bika, Milana Sedalicu, Đoleta Firangu, sve one koji odavno izgubiše prezimena i umesto njih, kao trajni beleg svoje profesije, zakačiše nadimke.

- Ne bih mogao da živim bez vode, ali je nevolja što ne mogu ni da živim od nje - sa nekom setom reče Jovan. - Moja deca se verovatno neće baviti ovim poslom, isto tako ni sinovi mojih kolega. A kada mi odemo, pitam se ko će mlađe podučiti. Jer za ovaj posao škole nema, znanje se prenosi s kolena na koleno. Pitanje je dana kada će naše zanimanje opstati samo na nekim izložbama, na starim fotografijama i crtežima, kao bledo sećanje na nešto što je davno bilo i bitisalo.

CEPANJE MREŽA - Brodski motori, potopljena plovila i letelice na dnu reke

- Kada bi kojim čudom Dunav presušio na 24 sata, teško da biste mogli da zamislite šta biste sve pronašli na njegovom dnu - priča alas Joca. - Od upaljača, mobilnih telefona i brodskih motora, pa sve do davno potopljenih plovila i letelica. Verujem da bi svaki arheolog ili obični radoznalac bio oduševljen otkrićem, ali nama to predstavlja izuzetno veliki problem. Dok izvlačimo mrežu, ne možemo ni da naslutimo šta sve može da se izvuče na površinu ili, još gore, šta sve može da nam pocepa mrežu. Otprilike znamo gde je dno relativno čisto, bez granja i drugih predmeta, pa samo tu i zabacujemo.

Izvor: www.pressonline.rs

• < Prev
• Next >