Moja Lađa

Sa "Teslom" u Čikagu

Posle 128 dana uzbudljive i fascinantne plovidbe cudesnim vodama, u Cikago je iz Beograda stigao brod "Nikola Tesla".

Branko i Verica Kresojević, kapetani broda i zaljubljenici u velika i mala plavetnila, realizovali su svoju dugo planiranu misiju i proneli ime našeg velikana, a sada su na tom brodu nedaleko od Navy Peara, koji je čuveni naučnik osvetlio početkom 20. veka. Bez imalo umora na licu, punog srca pričaju o mnogim detaljima ove vodene avanture. Naročito ozareno govore o susretima sa ljudima na mnogim tačkama planete.

- Posle pređenih 12.425 kilometara stigli smo u Čikago. Prešli smo Atlantik, što je bio moj san. Prešli smo ga na najvećem moru, na severnom Atlantiku - Grenland, Island, i najteži deo, Labradorsko more, i stigli do Kanade - kaže za "Vesti" Branko Kresojević.

- U toku putovanja se ispostavilo da ni jezera nisu "mala deca", nego da su prilično neprijatna. Na Ontariju smo čak izgubili sidro, uz mnogo jake talase. Naš plan od Beograda do Čikaga se ostvario, a to planiramo još od 2006, kada smo slavili 150 godina rođenja Nikole Tesle. Nažalost, tada nam se nije dalo, ne mojom krivicom, ali sam bio uporan i evo nas danas ovde.

Uz svog supruga na ovom putovanju je i Verica Kresojević, takođe kapetan broda i zaljubljenik u vodu:

- Jesam i srećna i zadovoljna, jer sam pratila svog supruga, ali jeste naporno, i to moram da priznam. Ni sama ne znam je li ovo pametno, je li ovo hrabro, je li ovo normalno? Nemam odgovore na ta pitanja. Zajedno smo proputovali celu Evropu, ali za mene su reke mnogo lepše od jezera. Mislila sam da će i vožnja jezerima biti lepa, ali nije. Čak je i Lok Nes bio dosta naporan, pa iako se o čudovištu iz tog jezera govori samo u legendi, nije prijatno tamo prespavati.

Planovi za putovanje su tako detaljno pripremani, da je Verica svom suprugu jednom u šali rekla da više i ne moraju da putuju jer su sve već u mašti oplovili:

- Ali sam i tada bila spremna da krenem, mada ne bih mogla ostati dugo, jer sam imala staru majku. Nažalost, sada nje više nema. Protivila sam se njegovoj odluci. Kao i svaka žena, i ja ponekad gunđam, pokušavala sam da ga ubedim da je naporno i teško. Bilo je planova da putuje grupa, pa da muškarci sami pređu Atlantik, a da im se mi, žene pridružimo kasnije. Onda su ljudi otkazivali, a nama je bio cilj da u Čikago stignemo pre hladnog vremena. I evo nas tu.

Na svakom mestu dočekivali su ih dobronamerni ljudi, često pomagali i bez pitanja, divili se imenu našeg naučnika, pozdravljali srpsku zastavu. I te i takve će priče sigurno zauzeti najviše mesta u novoj knjizi, kao što su zauvek zauzele mesta u njihovim srcima.

- Sretali smo naše ljude svuda, i tamo gde nismo ni sanjali da ih ima. I ne samo Srbe, bilo je ljudi sa svih prostora bivše Jugoslavije. I danas su nam tu bile neke Sarajlije, koje smo ovde upoznali. Hrvat je u Škotskoj, kada smo imali problem sa pristajanjem, izašao iz auta i tražio da mu bacimo konopac. Posle nam je pomogao i oko goriva, vozio nas u samoposlugu, čudo jedno - kaže Branko.

Kresojevići još ne znaju do kada će ostati u Čikagu, zbog visokih cena u marinama (130 dolara dnevno).

- Ovo do sada platili su nam ljudi iz Čikaga, čak i neki koje smo tek ovde sada upoznali. Ljudi vide našu zastavu, pozdrave je i pitaju da li nam nešto treba. Ovo je prometna marina, hiljade ljudi prođe dnevno, stanu, slikaju se, zastanu i kažu: "Živela Srbija". Koliko ljudi vidi ovu našu zastavu. Jutros su svratila dva čikaška policajca, kojima smo objašnjavali ko je bio Nikola Tesla i koliko je značajan. I dok smo im pričali, jedan od njih je ukucao Teslino ime u svoj telefon i sa interneta odmah dobio sve informacije. I oni su bili srećni zbog ovog susreta. Nećemo dugo ostati ovde, krenućemo rekom Ilinois do reke Misisipi, pa do reke Ohajo, i onda do reke Alabama, do Floride. To nam je putanja, a mi moramo u toplije krajeve. Treba da nabavimo i gorivo, nadamo se da će sve proteći po planu.
Čini se da jedna knjiga, koju nameravaju da objave, neće biti dovoljna da u nju stanu svi utisci, sve lepote i svi zapisi iz srca ovih ljudi. Oni će ih zauvek čuvati u svojim uspomenama, do neke sledeće avanture, na Volgi ili Baltiku, o čemu već sada razmišljaju.

Svađe nije bilo

Pitamo da li su se, kao i svi supružnici, ponekad za ova četiri meseca i posvađali, a Branko iskreno kaže:

- Stvarno nismo, jer je za svađu nekako uvek potrebno troje. Istina, Verica se ponekad suprotstavi nekim mojim esktremnim odlukama i idejama, kao onoj kada sam predložio da noću plovimo, ali se uvek na kraju ispostavi da sam u pravu, pa to ona prihvati tako. Svađe nije bilo.

Na brodu sve blista

Na brodu sve blista od čistoće i urednosti i odiše brigom i ljubavlju.
- Moj svaki dan na brodu je ispunjen do poslednjeg sekunda. Ako ne vozim brod - kuvam, spremam, perem, peglam. Osim toga, pišem i dnevnik koji ćemo obajviti u knjizi "Beograd - Čikago za 128 dana", kao što smo objavili i dve prethodne "Beograd - Pariz" i "Pariz - Beograd". Ako jedno spava, drugo kontroliše, uvek smo na oprezu i budni, čak iako vozi auto-pilot. Čitamo, gledamo filmove, sređujemo slike, a često igram i igrice - kaže Verica.

Izvor: www.vesti-online.com

• < Prev
• Next >