Moja Lađa

Vino, dobro jelo i Zoranova skela

Mirno sremsko mesto uz Dunav, lepa crkva i bermet što miriše, riblja čorba u čardi – šta bi putnik poželeo više!

Dunavom se plovi, u njemu se riba lovi, poneko tu i pliva, na njive se mulj izliva... Ali šta će traktor usred vode? Rekoše nam žitelji obližnjeg Banoštora: tako peru šargarepu. On zavrti prikolicu, reka spere blato, izum jednostavan, vredan kao zlato!

Malo dalje, sojenica, čarda „Jole”. Tu svraćaju gurmani koji ribu vole. Pokraj nje skela, vozi sve do Bačke, kad stigne do Begeča, kreće – naopačke. Od jutra do mraka, od leta do zime, Zoran Vincet, tako mu je ime, na usluzi putnicima, kaže, „u svako doba, a ko ne veruje, neka proba“! Pet minuta tamo, još pet naovamo, za auto je cena 250 dinara samo. Brže nego preko mosta kod Novoga Sada – osim kad je nevreme ili sneg kad pada. Jedino talasi zaustave skelu, poplava, magla, oluja ili led. Tad se i Zoran primiri, kako je red. „Tri, četiri meseca, retko bude više. Ne smeta mi kad je vruće, niti kad su kiše. A pijance nerado primam, ne znam šta s njima da radim. Dešava se da padnu u vodu, onda moram da ih vadim.“

Dok klijente čeka, sluša radio i – peca. Oko njega suva stabla, pačići i deca. I tako sve od rata (1999) kad je posao pokrenuo njegov bata. Zarada nije loša, bude i stotinak vožnji na dan, a kad je zatišje, skeledžija se odmara, padne u san. Zoran je već legenda širom Srema, takvog skeledžije nigde blizu nema. A i pravi je kavaljer, kažu, stara škola: kad ga žene zamole, u rikverc na skelu vozi njihova kola.

Poznat je Banoštor i po svome vinu. Od vinarije do vinarije, sati brzo minu. U jednoj smo zatekli unuka i baku: Ljubica Stojković priča o svom „dečaku”: završio poljoprivredni fakultet, najbolji je vinar u kraju, lep je i uspešan (a još neoženjen!), svi to znaju. Čuven je njihov bermet, sa dodatkom raznog bilja, ko okusi čašicu-dve, rastopi se od milja. Pomorandža, cimet, pelen, smokva i, naravno, slatko grožđe kao iz raja... agronom Vasa odlično vodi biznis, postaje uzor celog kraja. Za budućnost ne brine, planovi samo klize, a nama poverava na temu ekonomske krize: „Ko na selu zbog nemaštine kuka – taj ništa ne radi, dokona mu ruka.“

Sve je počelo od pradede Save, pre gotovo jednog veka: otišao je u Ameriku, zaradio pare, i poslao kući iz daleka. Da se vinski podrum sazida, od kamena i crepulje crvene, da se grožđe tu mulja i sipa u buriće drvene.

Sad su tu, naravno, i flaše sa etiketom: Vasa svoj bermet, šardone i rizling želi da „prošeta“ svetom. Možda stignu i do Detroita, kojim duh deda Savin skita: mlad je umro, četvoro za njim osta, ipak, njegovo ime se u Banoštoru pamti i pominje uz svakog gosta. Pogača, slanina i rakija ljuta – eto okrepljenja posle dugog puta.

Samo nemojte kući skelom kad vino „proradi“, da ne mora Zoran iz Dunava da vas vadi!

Banoštorskim sokacima

Maleno naselje Banoštor u opštini Beočin u Južnobačkom okrugu, spušta se sa severnih padina Fruške gore ka obali Dunava na putu koji spaja Petrovaradin sa Ilokom i Vukovarom. Do Novog Sadanema ni tridesetak kilometara, ali od Beograda se brže stiže preko Zrenjanina. Jedni kažu da je ime dobilo po obližnjoj tvrđavi, a ona je, opet, tako nazvanapo benediktinskom samostanu koji je tu u 12. veku podigao mađarski ban Beluš (Banum monasterijum, Ban Monoštra ili Banov Manastir). Manastir je sve do 15. veka bio središte vere u mitrovičkoj biskupiji, dok ga Turci nisu srušili i na njegovom mestu izgradili džamiju. Posle Mohačke bitke džamija je uklonjena, a Bonoštor dobija prvu pravoslavnu crkvu Svetog Georgija (i danas je ponos celog mesta), a onda i katoličku crkvu Svetog Rudolfa, od koje su, nažalost, preostale samo ruševine. Drugi izvori navode da je tu nekada postojala rimska luka Malata Bononija (odnosno Bononija kastra ili Bonostra), na važnom podunavskom graničnom putu, takozvanom limesu, koji se protezao od današnjeg Zemuna pa sve do Osijeka (Mursija), te da je i mesto dobilo ime po njemu.

Izvor: www.politika.rs

• < Prev
• Next >