Moja Lađa

Alaske mreže rade i na niskom Dunavu

Riba se jeste olenjila poslednjih dana, ali se iz reke još može izvući pet-šest kilograma dnevno. – Kečige nema ni za lek, a Beograđani ništa ne vole tako kao gulaš od ove ribe.

Ovogodišnji božićni post beogradski alasi dočekali su sa nezapamćeno niskim vodostajem Dunava,a riba se olenjila pa im se manje zapliće u mrežu. Ipak, ne žale se i u proseku dnevno iz reke izvuku pet, šest kilograma ribe. Jeste da za ovaj izlov moraju kvasiti ruke i noge, rasplitati i širiti mreže po ceo dan, ali isplati se, kažu, jer ljuljuškanje u čamcu im pored zdrave hrane i prosečne zarade donosi i duševni mir, kakav retko gde mogu naći u užurbanom Beogradu. U maleni čamac, između gomile mreža, kojekakvog alata i dunavskih školjki, dugogodišnji alasi braća Renato i Dušan Grbić smestili su juče ujutru i reportere „Politike”.

Zajedno smo se otisnuli nasred vetromuzburkane reke u ribolov u blizini Pančevačkog mosta. Varljivo sunce davalo je privid toplote, ali hladni Dunav zapljuskivao je noge, ledio prste i prkosno stavljao do znanja da se do njegovog bogatstva ne može baš lako doći. Nervirao je alase gomilom požutelog lišća koje se s jeseni upliće u mrežu, ali i grejao im duše retkom vrstom ulova koji se samo u ovom periodu može izvući iz Dunava.

– Vidite ove moje lepotane, ovu mrežu sam pravio sam, nikad je ne kupujem. Zato mi je, valjda, ovako berićetna pa mi je donela pet manića. To je jedini rečni bakalar, može se uhvatiti samo tri meseca u godini kada je temperatura vode niža od deset stepeni, iako je dunavska, ima ukus morske ribe. Jedinstvena je i veoma mudra. Pojavljuje se sada jer njen neprijatelj šaran, koji je jede, sada odlazi u krtog, duboka i muljevita mesta, da prezimi. Svi šarančići naređaju se jedni na druge, kao sardine, ne mrdaju i tako se greju do proleća – objašnjava Renato, usput milujući i ljubeći retkog manića.

Kako je počeo da izvlači mrežu postavljenu prethodne noći pored trećeg stuba „Pančevca” uzbuđenje je krenulo da struji žilama alasa sa petnaestogodišnjim stažom. Hitro je odbacio rukavice da lakše povuče plen, ne hajući što mu voda ledi prste.

– Kupio sam nedavno i odelo za ribarenje na moru. Koštalo je 250 evra. I ovih rukavica imam gomilu, pa ih opet ne nosim. Šta će mi, kako onda da pomilujem ribu. Sa njom mora nežno, kao sa ženom. Da se ne povredi i ne pokida mreža. Ma, malo nam je hladno kad skvasimo prste, a posle utrnu i ne osećamo ih. Sad kada sam pomazio jednu od najlepših riba, manića, toplo mi je oko srca. Reka leči sve, ovo je život – sijao je od zadovoljstva Renato.

Stariji brat Dušan proveravao je ostalih pet mreža koje su raspleli niz Dunav. Izlov je bio pozamašan, ali ni u jednoj nije bilo traga od kečige. Nestale su, kaže, u poslednje vreme.

– To je riba koja migrira, molimo boga da se vrati. Ništa Beograđani tako ne vole kao gulaš od fileta kečige, a nema je ni za lek. Sve što izlovimo spremamo u Renatovom restoranu, na obali ispod „Pančevca”. Bacamo na roštilj sveže rečne plodove, maltene još okupane Dunavom. Kako je počeo post, uprkos krizi, sugrađani sve više dolaze na riblji meni. Sada se jede takozvana zimska riba, manić, smuđ, šaran, a jelovnik obavezno začinimo i biftekom od soma. Vreme nas služi, ne marimo za pad vodostaja. Jedino što se somovi već danima ne hvataju u senker, mrežu sa obručima za krupnije komade. Ne znam šta bi to moglo da ih tera – zabrinuto je po glavi prebirao trodecenijsko alasko iskustvo stari rečni vuk Dušan.

Izvor: www.politika.rs

• < Prev
• Next >