Moja Lađa

Kanalom nema ko da plovi

Miladin Kovačević, saradnik časopisa „Makroekonomske analize i trendovi”, kaže da je kanal Dunav–Morava–Vardar–Solun tehnološki prevaziđen.

Da li zamisao Eugena Hrebeljanovića Lazarevića o spajanju Dunava sa Egejskim morem kanalom preko Morave i Vardara ima isti značaj za Srbiju i ostale podunavske zemlje kao pre 100 godina kada je lansirana? Kakvu korist bi naša zemlja danas imala od spajanja slivova pomenutih reka, produbljivanja njihovih korita i pravljenja kanala? Da li bi Srbija koja je već zadužena 25 milijardi evra smela da rizikuje zaduživanje za još jedan megaprojekat s nepoznatim ishodom?

Ovaj kanal je tehnološki prevaziđen, kaže ekonomista Miladin Kovačević, saradnik časopisa „Makroekonomske analize i trendovi”, jer ne bi imao kapacitet da primi savremene rečno-morske brodove i velike terete. Ta plovila su pravljena „po meri Dunava”, koji je bio i ostao najkraća i najlakša saobraćajnica brodovima sa severa na putu ka toplim morima. 

Ali i da zanemarimo tu činjenicu, Kovačević upozorava da Srbija ne bi smela da se upušta u ovako velike projekte, ako zbog prezaduženosti ne želi da doživi grčki scenario. Jedina mogućnost za finansiranje jesu javno-privatna partnerstva i koncesije, ali je pitanje da li bi recimo Kinezi odlučili da ubacuju novac u projekte za koje nisu sigurni da će biti isplativi. 

I Mahmud Bušatlija, konsultant za investicije, takođe smatra da je projekat povezivanja severa sa Egejom preko Morave i Vardara, odavno prevaziđen i da se u sadašnjim okolnostima može svrstati jedino u domen fantastike. 

– To bi bila veličanstvena vest krajem 19. veka kada je i planirana njegova izgradnja. Austrougari su zagovarali taj projekat kako bi izbegli tursku dominaciju nad ulazom u Crno more i rusku dominaciju preko Krima. Sada je teško zamislivo da bilo koji plovni objekat koji cirkuliše Dunavom uopšte može da uđe u Moravu. Jer ona ni na jednom svom delu nema širinu za prolazak rečno-morskih brodova – kaže Bušatlija. 

 Svrha izgradnje kanala jeste jeftin transport za industriju u zoni reke. 

– Mi nemamo neku industriju u Pomoravlju niti imamo nivo robe koji bi zadovoljio potrebe njenog transporta tim kanalom. Ne vidim svrhu izgradnje moravskog plovnog puta kada nam je Dunav, koji se nalazi na međunarodnom koridoru potpuno neiskorišćen i jedva da upotrebljavamo stoti deo njegovog potencijala – ističe Bušatlija. 

Ljubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta, slaže se da pri donošenju strateških odluka prednost treba dati Dunavu. On iziskuje mnogo manje ulaganja, a predstavlja bolju vezu s Crnim morem. A i kada se pogledaju tokovi naše robe, ona više gravitira ka luci u Konstanci, nego ka Solunu. 

Savić ne spori činjenicu da je transport robe brodovima daleko najjeftiniji, ali je naš izvoz preskroman, a i ono što izvozimo manjim delom se prevozi rekama. 

– Bojim se da ovaj kanal ne doživi sudbinu istorijske pruge Beograd – Bar i izlaska Srbije na more. Kada je građena govoreno je da će njome ići transport iz Mađarske, Rumunije, Češke i pola Evrope. Luka Bar zvrji danas prazna, pruga se ne koristi i više košta nego što donosi korist – kaže Savić. 

Ukoliko bi nam neko taj kanal poklonio kao donaciju on bi svakako dobrodošao Srbiji, dodaje on. Ne samo zbog pristupa Solunskoj luci. Doneo bi svakako neku korist ljudima koji žive u Pomoravlju, jer je to prilično devastirano područje iz koga se iseljava stanovništvo. Zaduživanje ne dolazi u obzir, kategoričan je, a svaka druga varijanta finansiranja skupo bi nas koštala. Koncesija jeste prihvatljiva, kaže Savić, ali koncesionar neće da radi bez profita i u tom slučaju transport bi bio verovatno skuplji, što za privredu sigurno ne bi bilo isplativo. 

Izgradnja kanala Dunav–Morava–Vardar nosi mnogo nepoznanica i forsiranje te ideje u ovim kriznim vremenima prema mišljenju Mlađena Kovačevića, profesor Ekonomskog fakulteta u penziji, ne deluje dovoljno razumno. On smatra da u trenutku kada su EU, Grčka i Makedonija u krizi, takvom projektu ne treba pridavati posebnu pažnju, jer bi izgradnja kanala imala smisla samo kada bismo imali njihovu saglasnost i udeo u finansiranju. 

On kaže da bi trebalo proceniti da li bi taj kanal imao nivo vode koji bi omogućio brodovima da se normalno kreću. Klimatske promene nagoveštavaju da će vode biti sve manje pa se nameće pitanje kakve će to posledice imati za snabdevanje vodom. 

– To bi neko morao vrlo detaljno da sagleda pre nego što krene u avanturu izgradnje. Postoji ogroman broj mesta na trasi kanala gde moraju da se grade prevodnice što zahteva velike investicije. Neko bi morao da proceni koliko košta samo održavanje tog sistema i kakvi bi prihodi mogli da se ostvare, kao i da li će promet biti na tom kanalu dovoljan da pokrije servisiranje tih dugova – nabraja Kovačević.

Izvor: www.politika.rs

• < Prev
• Next >